Dodik ne piše kolumne – on proizvodi historijske LSD tripove. Njegov pokušaj da se za „Jerusalem Post“ ( rtrs.tv ) predstavi kao zaštitnik Jevreja dok brani političke pozicije koje graniče sa neonacističkim narativima nije samo degutantan, već duboko uvredljiv za svakog potomka stradalih u Holokaustu.

Milorad Dodik, samozvani Mojsije s Manjače, pokušava voditi Jevreje kroz pustinju vlastitih laži. I to ne bilo kakvu pustinju – već onu koju je sam zapalio, preorao, betonirao i preimenovao u 'Republika srpska d.o.o.' U Dodikovoj glavi, Jevreji su alati, a antisemitizam etiketa za domaću upotrebu. Danas im maše, sutra ih koristi kao argument protiv svih koji misle, govore i dišu drugačije. Jevreji, oprezno – ovaj čovjek bi vam prodao Menoru ako mu obećate da će dobiti još jedan entitetski stan.

Nema ništa tužnije nego gledati čovjeka koji se kune u bratstvo s narodom koji je preživio Holokaust – dok u istom dahu naziva žrtve srpskog genocida u Srebrenici 'muslimanskim mitom'. To je kao da neko kaže: 'Volim Jevreje, ali šta ćemo s tim što stalno spominju mit o Aušvicu?'

Kad Dodik koristi riječ 'antisemitizam', ne radi to da zaštiti Jevreje. Radi to da diskredituje svakog ko mu pokvari dan – od Baronese Arminke Helić do bilo kojeg bošnjačkog intelektualca. Njegov antisemitizam je kao entitetski budžet: koristi se po potrebi, bez pokrića, i uvijek na štetu javnog morala.

U Dodikovoj verziji realnosti, svi koji se ne uklapaju u njegov narativ su izdajnici, strani agenti ili islamisti. Ako neko kaže 'Srebrenica je srpski genocid', on vidi Sorosa, NATO, CIA-u, MI6 i džina iz lampe – svi u istom liku. Ako neko spomene Jevreje, on vadi karton: 'ali šta je sa Handžar divizijom?!' Najopasniji aspekt Dodikove igre nije neznanje – već prefrigana upotreba antisemitizma kao bumeranga. U njegovoj logici, ako ne podržavaš Izrael bezuslovno, automatski si antisemita. Ako nisi uz njega, automatski si za Hamas. Svijet po Dodiku ima dva foldera: 'prijatelji Srba' i 'neprijatelji istine'. Sve između se briše.

Dodik nije sam – iza njega stoji čitava mreža medijskih, vjerskih i akademskih apologeta čiji je posao reanimirati mrtve ideologije. Od ulice s imenom Mus­ta­fe Bus­u­la­dži­ća do škole koja nosi ime fašiste, sve je to pokušaj da se kroz 'nacionalni identitet' legalizira ono što civilizacija već decenijama odbacuje: mržnja, poricanje i ksenofobija kao vrijednosti.

Poštovani prijatelji u Jeruzalemu, ne dozvolite da vam balkanski trgovci tuđom krvlju prodaju podršku upakovanu u lažnu empatiju. Znajte da je Sarajevo bilo dom Jevrejima kad ih je Evropa progonila, a Dodikovi ideološki preci tada su vodili kolone s bakljama. I kad vam danas kaže da brani Jevreje – zapitajte se: da li bi to rekao da mu nije politički korisno? Profitabilno?

Ako Dodik misli da će nas zastrašiti ili ušutkati etiketanjem kao antisemite jer osuđujemo zločine, neka zna: griješi. Bosanski muslimani nisu dužni šutjeti pred okupacijom, ni pred pokušajem da im se nakalemi kolektivna krivica za historiju koju nisu pisali. A Jevreji svijeta su dovoljno pametni da prepoznaju razliku između solidarnosti s Palestinom i mržnje prema Jevrejima. Mi se antisemitizma gadimo – jer znamo kako izgleda kad neko pokušava da ti izbriše postojanje.

Poruka za kraj: Dodik, ne brini za Jevreje – brini za ogledalo. Jer kad pogledaš u njega, ne vidiš Izrael, ni Sarajevo, ni historiju. Vidiš samo političkog zombija koji pokušava da nas uvjeri da ratni zločinci imaju dušu, da genocid nije bio, a da je svaka kritika – napad na srpski narod.

Ali narod nije ti, Milorade. Narod zna bolje. A i Jevreji – oni pamte. Ponekad i bolje nego što bi ti volio.