Nakon više od 80 godina, braniocima plavsko-gusinjskog kraja u Drugom svjetskom ratu, Arslan Ljan i Osman Pejčinović, nad njihovih mezarima su podignuti nišani i klanjana je dženaza al Gaib, proučen Jasin i dova od strane plavskih imama.


Imam džamije Sultanije Sead-ef. Jasavić govorio je o blagodati šehadeta i vrijednosti šehida.

U staroj kući Braha Pejčinovića priređen je ručak, gdje je su prisustvovali bratstvenici Pejčinovića i mještani. Proučena je dova a kraći ders je održao Muhamed-ef. Cecunjanin, predsjednik Medžlisa IZ u Plavu.



Na kraju je recitovana pjesma autora rah. Ibra Musića, koji opisuje ta teška vremena i borbu Arslana Ljana i Osmana Pejčinovića. Pjesmu objavljujemo u nastavku:

TUŽNA LI JE MNOGIJA SAHRANA,
KO SOKOLA LJANA I OSMANA

Teško li je pjesmu opjevati, I svačije tuge opisati. Jer su tuge puno bile duge, I nevolje bez slobode druge. Plav-Gusinje prekri oblak gusti, Pa domovi svi ostaše pusti. Ko dvanajsta što nam crna bješe, Kad slobodu bezbožni oteše. Poklaše nam bez broja elite, Ko se spasi ode u komite. Po planina da sakriju glave, Od napasti i od zle države. Al' planine nisu k'o nekada, No su pune potjere i jada. Pa ni šume ne mirišu više, Kao nekad što nas naučiše. I sunce im za uvek zahladi, Pod dušmanom životi su jadi. Visitorske čuvene su ljuge, A sada ju zalediše tuge. Junaci se po svijetu čuju, Al' čuvene najezde ih truju. To nijesu nikom više tajne, Ova ljuga što prežive klanje. Te najezde bjehu nepoštene, Što poklaše decu, pa i žene. U konopce junake vezaše, Do Previje po potoka klaše. Sigurno se ne bi tako dali, Al' se nisu dušmana probali. Završiše živote u jade, Hiljadi se ni groba ne znade, Al' je bolje njima do Previje. Izbjeglima sad života nije, Po šuma im svukuda pusije, Još ih zima i nevreme bije. Al' ko osta, hrabro se držaše, U teškoće nikad ne plakaše. Iako su dugo tugovali, Premrzali, pa i gladovali, Za rodbinom stalno tugovali. Kuće su im svima sagorele, Porodice gladom oboljele. Da je jadnim da koprive brstu, No ih gladne kupe, pa ji krstu. Sve siluju djevojke i mlade, Ko će tužne izdržati jade. Sve junaci po planina čuju, Jedan za drugim sve tuge boluju. Oh, da je mlađim za te tuge znati, Svoje stare, bar sad poštovati. Kako pretci život završiše, Istorija to nigde ne piše. Ono što je znalo i vrijeđelo, To je odma poklano na čelo. A to rešto što po šuma ode, Ne piše se nikom bez slobode. Svaki gubi i razume zdrave, Boreći se da zaklone glave. Još kasnije osnuju pusije, Da se dobri iz pusija bije. Kralj Nikola amnestiju piše, Da ubistva neće biti više. Muslimane tako prevariše, Polovina viša se predade, Iz pusija da im duše vade. Punahno se predati ne šćeše, Hodža Kojić što pred njima bješe. I još hodža Kandić iz Meteha, Dva junaka svima su utjeha. Pa odoše staroj Albaniji, Da se tamo zaklone pusiji. Muhadžere čestito primiše, Zemlju daju, te ih naseliše. Dva su hodže na namu i glasu, Pa se tamo i nadaju spasu. Al' dušmani nikad ne miruju, No špijune za njima osnuju. Po Ćerena špijuni odoše, Hodžu Kojić odma pronađoše. Pare veljke za njim uložiše, Pa s oružjem grupe uputiše. Jer se hodža njima zamjerio, U komitu dok je tamo bio. Razoruža u planinu četu, Pare daju, da mu se osvetu. U tu grupu sve su odabrani, Viša pola, posran muslimani. Pa pređoše tajno Čavrnicu, Da potraže hodžu u Silbicu. Mula Agan klanjaše jaciju, Stan opkolju i da ga ubiju. Kroz mazgale hodžu nišanili, Dvadestina vatru otvorili. Ko grom s neba odmah ga složili, I ženu mu mladu još ranili. Eto hodžu i tamo ubiše, Za ovamo što da pričam više. Sve se jadi i u jade vilo, Pogibiju hodže je žalilo. Pa i druge što ih puno nema, Nema dana što se jad ne sprema. Zla vremena to su bila duga, Plav-Gusinje što savija tuga. Zle godine teške i proklete, Pa i posle četrdeset pete. Sve narode Tito oslobodi, Ali ovde ostaše izrodi, Pa se njima ne smješe predati. Mikaile zle grupe predvodi, Pa po redu krivicu nahodi. Ko goć ima srca i razuma, On pobježe od takih po šuma. Još građani Mikaila drže, Muslimane da hvataju brže. Jer je Hivzo gori "mikaile", Ubilje ga bože veljke sile. Što on posla predlog u brigade, Da streljaju sve birane mlade. U brigade sve streljaju tako, Ko što piše Hivzo naopako. Kami sreća da je Hivzo sami, No većine srce je u tami? Neljudi se neljucki okote, Pa sve čine kako drugi hote. Dušmanima oni su k'o maše Sve najbolje da pogube naše. I po šuma mnoge otjeraše, Sve birane sokolove naše. Te postaše čestiti komiti, Nema mjesta sve ih izbrojiti. Pomenuću neke sokoljane, Kao što je Pejčinović Ljane. Sivi soko, čuveni Osmane, I druga mu Canovića Haka, Čuvenoga po glasu junaka. Još sokola, zvana Ramiz Luka, Rustem Medov, kao gorska vuka, Što nijedan svoj kraj ne obruka. Da naglasim i Jupa Begova, Dobrog druga Rašita njegova. I Adema silna Šabanova, Još koljko je takvih sokolova.

Rusto Mulić što je iz Gusinja, Znavahu ga svaki do Cetinja. Zbog sudbine neki se predali, Ali su se junački držali. Muslimane nisu obrukali, A ostali šehidi padoše. I živi se i ne predadoše, No junački život završiše. Uspomene kraju ostaviše, Da se žalu i o njima piše. A sad, braćo, da vam pričam jade, Hiljadama groba se ne znade. A ko življe, života mu nije, Smrt je lakša onim do Previje. Kogoć muke i prošlost znadoše, Svi po šuma k'o prvi odoše. Da ga krvnik ne veže i kolje, Poginut je iz pusije bolje. Sokolovi po šuma odoše, To znavahu da će proći loše. Zlo ih vreme po planina bije, Glad je pusta, zato šala nije. Na sve strane njima su pusije To izreče svoju dušu dade, Uspomena prošlost mu ostade. Ime će mu svi čestiti znati, Slovima ga zlatnim ukresati. Oh, da je kome jade Ljanu znati, Za sokolom mrtvim kako pati. Da li tuge može više biti, Kad mu mora mrtvom i grop kriti. Pa sa tugom traži guste grane, Te svom bratu završi sahrane. Pa ostade sami da tuguje, S tugom traži đe će da zimuje. U Redžov do on je izabrao, Zemunicu sebe iskopao. A kad snijeg i nevolja pade, Zli dušmani zle planove grade. Porodice pred četama vode, Zemunice bosi da nahode. A ko neće ništa da otkrije, Prelomljena na kraju ubije. Dva Bašića, tako ih ubiše, Pa i druge da nebrojim više. Sve guraju druge porodice, U Hridove nađu zemunice. Petina im otle pobjegoše, A preostali svi se predadoše. Hvala Bogu šta se muke čini, Po selima, šumi i planini. Za predate šenluci se činu, Po selima svuda vojska hinu. Sve po kuća i pretrese činu, Da pronađu Jupa i Rašita, Ali oni Dio preturiše, Za njima se čete naturiše. Pod dijelski se katun sukobiše, Jupa prve puške pogodiše. A Rašit se bori do u Babu, Al' jedinka, sve mu je u džabu. Jer jedinku lako opkoliše, Pa šarcima i njega ubiše. Al' se Rašit junački borio, Obojicu on je osvetio. Istog dana, muke u Temnjake, I tamo su bile borbe jake. Etem, Suljko i brko Ramadan, Njima dođe crni dan. U Tamnjake sve tri opkoliše, Na besu ih dušmansku pozvaše. Predadnu se, te ih postreljaše, Šenleći se na sve strane činu, Mikaile utra je "Turčinu". Po šumama vode narod-biju, Zemunicu Ljanu da otkriju. Pod pritiskom i nevolju golu, Pronađu ga u Redžovu dolu. Al' se junak dobro zaklonio, Da bi bracke želje ispunio. Kad je Osman dušu ispustio, I da bi se ljucki osvetio. Zemunicu kad mu uočiše, Sa šarcima vatru otvoriše. Svi misljahu ubite ga lako, Al' izađe njima naopako. Kad je Osman dušu ispuštao, Svoj je šarac bratu svome dao. Pa kad soko vatru otvorio, Oko sebe deset oborio. Al' sa druge strane navališe, De nemoga sa šarcem da briše. I bombama junaka ubiše, Ali njega i skupo platiše. Sedam-osam mrtvija padoše, Još ih dva tri ranjena odoše. Za tu zimu što oni pobiše, Kod Ljana ih svija naplatiše. I Osmana što mučki ubiše, Pokraj Lima sva nosila nose, Muslimana u Plavu donose. Ozdo bješe jadnik iz Bihora, Mikaile ćera ga da mora, Da ubije Ljana sa prozora. Ali šarac pred prozorom briše, Pa i njega kugle raskroiše. Pravoslavni koji mu padoše, Tačno stanje malina znadoše. Da se ne bi ostali sladio, Koliko je jedan njih pobio, Tome bi se, još svako čudio. Kad bi bilo još junaka taki, Dušman bi se nakadio svaki. Nije čuda što je takav bio, Jer je selo svoje predvodio. S četnicima kada se boriše, I vatane svoje kad braniše. Sali Hodža kada se ranio, Na Prijedolu Ljan je sa njim bio. I četnike oni su slomili, Od Čakora pa do Sekirice. Još koljko je takvi borbi bilo, Junaštvom se s njima ponosilo. Tu je društvo svo žalosno bilo, Sali Hodžu kad je izgubilo. Al' se oni i ne pokolebaše, No braniše svi domove naše. Svi dvanajstu dobro upamtiše, Pa ne daju pokolj tako više. Upamtiše devetnajstu tužnu, Redom klanja, pa i sliku ružnu. Kami sreća, kad bi bilo taki, Bar bi nam se osvetio svaki. Kao što se i Ljan osvetio, Kraj sa njima bi se ponosio. Koga ubi zla puška prokleta, Nek im duša po dženetu šeta, Ime će im kao ruža cvetat. Imena im umrijeti neće, Mirisaće kao divno cveće. O njima se dugo bi pisalo, No vrijeme za to nije dalo. Vremena te nekad propjevati, Birokrata i njih će nestati. Potomstvo će za junake znati, Svuć je bolje ljucki umrijeti, Kukavica čemu će živeti.

Ibro Musić, Plav
Pjesmu zabilježio 1949. god.