Dragi moji Bošnjaci
Govorim Vam ja Bilećanka Hadžera Ćatović - Bijedić
Rođena sam 1920. godine u mojoj Bileći

Kada sam imala dvadeset godina 1941. godine
Neko nam je u selu govorio da se sprema pokolj
Većina u našem selu Đeče je govorila:
Zašto da bježimo sa svojih ognjišta?
Mi nikome ništa nismo učinili
Nikom zlo nanijeli
Od nas nikome ni dlaka s glave nije falila
Niko nema razloga da nam se sveti
A, prevarili smo se

I tetić Dervo nam je govorio: nastradaćete. Nismo mu vjerovali
Nadvladala je rulja i onda tu nema šta
Gdje nam je bio razum? Zašto se ljudi povinuju većini nikad mi neće biti jasno
Izgleda da je manjina najčešće u pravu

Trećeg septembra 1941. uhvatili su nas četnici, to jest naše komšije Srbi
I rekli nam da nas vode u Stolac
Bilo nas je oko 500 do 600 žena, djece, staraca i pokoji dječak
Bila je tu i moja sestra od dvanaest godina i dosta rodbine
Poveli su nas prema Nevesinju, pa nas vratiše u pravcu kuća
U stvari tražili su jamu u koju će nas bacati
Našli su jamu – Čavkarica, jako duboku
Nije to jama, to je bezdan dubok nekoliko stotina metara
Držali su nas podalje od jame i trojica nas čuvali s puškama
Jama je bila iza jednog brežuljka, nismo znali šta se dešava

Jedan je dolazio svakih 15 minuta i odvodio nas po petero u pravcu jame
Dođe red i na moju grupu iza podne: jedna žena, jedan starac, dvoje nejake djece i ja
Čim sam prišla i vidjela šta me čeka, onesvijestila sam se. Od straha.
Od ove grupe, mene su bacili prvu. Udarali su nas kundakom i onda bacali u jamu
Udar mog tijela o zemlju me osvijestio
Pomakla sam se u stranu, da me ne udare oni koje su bacali iza mene
Osjećala sam veliki strah i jake bolove u lopatici, ruku sam izglavila u lopatici
Sedam – osam dana čuli su se jecaji i osjetilo mrdanje
A onda je utihnulo
Nastala je grobna tišina
Samo ja znam šta je to grobna tišina
Ja sam je doživjela

Osim mene bila je još živa i jedna žena, Ćatuša, koja je bila trudna
Mnogo je jaukala i previjala se od bolova
Pričale smo o svemu i plakale
Pričale smo kad ćemo pomrijeti
Umrla je drugi dan

Oko pet stotina tijela je bilo u jami
Ja sam i dalje živjela. Hranila se hljebom, koji sam ponijela sa sobom
Mnogi su nosili sa sobom hljeb. Znali smo da će nam trebati
U džepovima mrtve djece našla sam dosta hljeba i time se hranila
Dva puta su mi čobani bacili po malo hljeba
Jednom su mi bacili i otrov. Peklo mi je usta i utrnuo jezik
Bilo me je mnogo strah. Kasnije sam se navikla

Onda mi je dragi Allah poslao čavke, koje su mi dolijetale na prsa
Zato se jama i zove Čavkarica
Tjerala sam ih, naletosum, od sebe
A onda mi je došlo u pamet: Pa ovo meni Allah šalje pomoć
Treći put kad mi je sletila na prsa, ja je ščepam, ubijem je, očerupam i jedem
To mi je bilo slađe nego išta
Kasnije kao da je bilo i slano i pečeno. Glad učini svoje, valjda
U Jami sam boravila 81 dan

Kada su došli da me vade rekla sam: ništa se ne bojim, samo me nemojte nazad
Izvadili su me seljaci iz Nevesinja 21. novembra 1941. godine
Dva Hromovića, Đorđo i još jedan ne sjećam mu se imena i jedan Radovanović
Padao je malo snijeg i kiša. Naložili su vatru
Stavljali su mi neke krpe na usta da me čisti zrak ne uguši
Bila sam lešina. Same kosti
Nema nijedna jama u tom kraju, u koju nisu bacali ljude
Ova je bila prešućena

Za 468 imena ubijenih iz ovog bezdana se zna. Samo mojih Ćatovića je bilo 144 bačeno tu
Kad su me izvadili, imala sam 30 kilograma.
Nisam smjela o tome ništa pričati. Nikada. Nikome.

Februara 1993. godine izbjegla sam u Rožaje
I našla utočište kod Ramiza Pepića
Duša mi je bila puna bola
Pamtim samo smrt, krv i nevolju i rat koji je palio sve
Moja muka i patnja neka ostanu samo moje
Samo da Bog da mir
Ne želim nikome zla
Samo da pokolja više ne bude
Pedeset godina sam svoje rane liječila
Pedeset godina odgajani smo na zaboravu, negiranju naše nacije i kulture
A to je uvijek priprema za novi genocid
Kame se nisu prestale oštriti

I iskreno, nisam očekivala da me pod stare dane
Ti isti četnici
Protjeraju iz moje kuće
Iz mog zavičaja
Bog da im sudi

Bogme, sine i kćeri
Moje suze su davno istekle
I pored sveg jada, ja bih se opet tamo vratila
Boluj nano, dok te ne zakopaju – govorila sam često sebi

A, onda...
Otišla sam u izbjeglištvo u Dansku, u grad Randers
U svojoj sedamdeset i trećoj godini
Tamo sam još „živjela“ dvadeset i jednu godinu
Preselila sam na ahiret 16. januara 2014. godine
U svojoj devedeset i petoj godini
Dženaza – namaz mi je klanjana 22. januara 2014. godine
Ukopali su me u haremu Grančarevo kod Trebinja

Ne zaboravite Srebrenicu
Kao Čavkaricu!
Dragi moji Bošnjaci

Ne zaboravite posljednji genocid nad Bošnjacima
I sve naše krvave gradove i sela
Jer, zaborav genocida se plaća
Životima
Jeste li se uvjerili?
Zbilja, jeste li?

Dragi moji Bošnjaci
I ja vam poručujem
U suri „Grom“ Časnog Kur'ana stoji:
„Allah dž.š. neće izmijeniti stanje jednog naroda
Dok taj narod ne izmijeni sam sebe!“

Dragi moji Bošnjaci
Vakat je
Mijenjajte se!
Mijenjajte se, Allah dž.š. vam dao svako dobro
Na oba svijeta
Amin!