Apelacioni sud u Beogradu je 30. oktobra 2023. godine doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu u predmetu Štrpci i predmet vratio na ponovno postupanje, saopštio je Fond za humanitarno pravo. I ocenio da je “nedopustivo da trideset godina od otmice i ubistva dvadeset civila u Štrpcima pravosudni organi nisu u stanju da postupak sprovedu na profesionalan način i donesu presudu”.

Otete putnike pripadnici formacije Osvetnici, selektirane i opremljene u Beogradu, odveli su u selo Prelovo kod Višegrada na dve lokacije i usmrtili ih rafalima iz automatskog oružja. Pronađeni su posmrtni ostaci Halila Zupčevića, krajem 2009. na obali jezera Perućac, a godinu dana kasnije, takođe u jezeru, pronađeni su posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Iljaza Ličine. Ostale žrtve vode se kao nestale.

Tako se jedan narod i država vraćaju na mesto zločina, ne želeći da znaju za poruku sa spomen-obeležja u Prijepolju ubijenim putnicima voza smrti broj 671: “Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”.

Brzi voz ka nestajanju
Šta ćemo kad svoj zločin “zaboravlja” država-počinilac, a kad njen većinski narod poseže za zaboravom, hropćući pod bolešću kojoj ne zna ni naziva, ni uzroka. “Ne smemo da budemo naivni. U istoriji važi za normalnu pojavu da pojedini narodi nestaju. Ne mogu da pronađu svoje mesto u datom svetu, beže u zatvorenost i nestaju”, govorila je Latinka Perović.

Put ka nestajanju u ovom slučaju je pruga, dijagnoza je amputirana savest, prevedena u presudi, u čijem je obrazloženju poznato ime. Reč je o Milanu Lukiću, jednom od najvećih živih monstruma na planeti – nije saslušan u prvostepenom postupku i to je jedan od razloga za ukidanje presude Višeg suda. Po toj presudi su Gojko Lukić, Duško Vasiljević i Jovan Lipovac (od 2015. brane se sa slobode) osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po deset godina, dok je Dragana Đekić (u vreme počinjenja zločina bila je maloletna) osuđena na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.

Apelacioni sud pronašao je “povredu krivičnog postupka”, budući da prvostepeni sud nije saslušao Lukića i propustio je da odluči o predlozima odbrane o njegovom ispitivanju, a to je ispitivanje bilo od “odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke“ jer je on, i po stavu prvostepenog suda, bio „najodgovornije lice i od početka do kraja učesnik i svedok svih događaja koji su bili predmet ovog krivičnog postupka“. Eto, sudimo, Lukić je već kriv, a treba vremena da se presudi, saopštavaju u ime naroda iz više instance.

Prvostepeni sud je takođe propustio da odluči o predlogu odbrane o ispitivanju još dvojice svedoka, ali i nedovoljno ocenio razlike u iskazima pojedinih saslušanju svedoka, te propustio da usaglasi tekst svedočenja jednog svedoka sa sadržinom audio-zapisa o njegovom saslušanju.

Jedan za sve
Milan Lukić ubijao je Bošnjake, zajedno sa svojom bandom iz autobusa na liniji Priboj – Rudo, tokom prelaska preko teritorije Republike Srpske u mestu Mioče (događaj poznat kao otmica u Sjeverinu), kod kafane Amfora oteo je 15 muškaraca i jednu ženu; odveli su ih u Višegrad, gde su ih psihički i fizički zlostavljali, a potom ubili na obali Drine. Ubijeni su Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hadžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Medhad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džahić, Ramahudin Đatović, Ediz Gibović i jedina žena među njima, Melvide Koldžić.

Milan Lukić nije saslušan, a ništa ga ne obavezuje na to da govori, budući da je pred Haškim tribunalom osuđen na doživotni zatvor. Između ostalog zbog ubistava i torture i dve žive buktinje, požara kojim je potpalio kuće u kojima su bili zatočeni Bošnjaci. “Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju dvadesetog veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom umišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja itekako mora povećati težinu koja pripisuje ovim zločinima”, rekao je, prilikom izricanja kazne predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala Patrik Robinson.

Zločin sestrinskih vojski
Otmica u Štrpcima je, navodi u svojoj analizi advokat Dragoljub Todorović, prvi zastupnik porodica ubijenih, u ime Fonda za humanitarno pravo, “isplanirana, organizovana i izvedena zajedničkom akcijom Vojske Republike Jugoslavije i Vojske Republike Srpske koje praktično predstavljaju zajedničku vojnu formaciju sa jedinstvenim sastavom, oruđem, oružjem, finansiranjem i komandovanjem, kao i sa apsolutnom saglasnošću za delovanje te zajedničke vojske kod najviših političkih organa Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske”.

U dva navrata predsednik Srbije Slobodan Milošević obećavao je porodicama otetih da će država “okrenuti nebo i zemlju”, ne bi li pronašla otete.

Razmere laži bile su, u skladu sa zločinom, monstruozne. “Ovaj zločinački čin, sa otmicom naših građana, koji se dogodio u blizini naše granice, upravao je i sračunat na poremećaje međunacionalnih odnosa i na međunacionalne sukobe između Srba i Muslimana na ovim prostorima. Mi to dozvoliti nećemo i mi moramo sačuvati mir koji je naša najveća vrednost i naše najveće bogatstvo, izustio je Milošević u Prijepolju 3. marta.

Navodno je kontaktirao sa braćom po zločinu Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem. Znao je sudbinu otetih, a kazao da bi za tu istinu “dao ruku”.

Imamo ‘zamisli’, Bošnjaci ‘otežavaju posao’
Možda i nije video jedan od značajnih dokumenata za istinu o otmici; reč je o Analizi koja je napisana za direktora ŽTP Beograd Milomira Minića, visokog funkcionera Socijalističke partije (danas rektor Univerziteta Džon Nezbit, poznatijeg kao Megatrend – nije na listi za izbore).

“Najveću opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanja Železnice, jer su uključeni u svakodnevan proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u ŽTO (kojih ima 732) za sada se ne eksponiraju kao neprijatelji ali nam otežavaju posao jer zbog njih tj. nepoverenja u njih ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli…“, konstatuje se u tom dokumentu.

Fond za humanitarno pravo ističe da bi pokretanje postupka iznova podrazumeva ponovnu traumatizaciju i iscrpljivanje porodica žrtava i svedoka u ovom postupku, kao i trivijalizaciju suđenja za ratne zločine. “Ovakva odluka odlaže ne samo presudu direktnim izvršiocima, od kojih je jedan optuženi već preminuo tokom postupka, već i nadu da će za zločin u Štrpcima biti procesuirani predstavnici civilnih, vojnih i policijskih organa Srbije i Savezne Republike Jugoslavije koji su bili upoznati s planom otmice u Štrpcima. Ovaj postupak nije doprineo ni pronalasku posmrtnih ostataka žrtava, što je jedan od ciljeva Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina.”

U ime nekog naroda
Ova nevladina organizacija koja od otmice zastupa porodice žrtava konstatuje i to da je optužnica je potvrđena tek iz jedanaestog pokušaja, u oktobru 2018. godine. “Takav rad na optužnici je nedostojan bilo kog tužilaštva, a posebno specijalizovanog tužilaštva kakvo je Tužilaštvo za ratne zločine.”

Nedostojno tužilaštva, ali potpuno u skladu sa kontinuitetom agresije i počinjenih zločina. Milošević je kao šef države kazao da “Srbija nije u ratu”, a gde nema rata, nema ni zločina. Ili, ima zločina, ali zašto da kažnjavamo svoje, dok drugi svoje čuvaju. Sigurna formula za pomenuto nestajanje. I, što je najtačnije: uvek deluje.

Nema pravde, ostaje sećanje na to da je država Srbija delegirala svoje državljane da ubijaju. Ubijeni su, sećaju se njihovi najbliži, i ljudi sa saveščću: Esad Kapetanović, star 19 godina, zaposlen u beogradskom preduzeću “Rad”, Ilijaz Ličina (43), zaposlen u “Ratku Mitroviću”, Fehim Bakija, (43), zaposlen u “Planumu”, Šećo Softić (48) radnik ŽTP, Beograd, Rifet Husović (26) iz Bijelog Polja, Ismet Babačić (30), zaposlen u preduzeću “Wall Street”, Podgorica, Hail Zupčević (49), izbeglica iz Trebinja, Adem Alomerović (59), zaposlen u “Raketi” u Prijepolju, Rasim Ćorić (40), zaposlen u „Limci”, Prijepolje, Fikret Memetović (40), zaposlen u ŽTP Beograd, Favzija Zeković (54), vlasnik maloprodajne radnje u Kraljevu, Nijazim Kajević (30), radnik Pošte u Priboju, Muhedin Hanić (27), zaposlen u “Zmaju”, Safet Preljević (22), zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu, Džafer Topuzović (55), zaposlen u “Planumu”, Prijepolje, Jusuf Rastoder (45), zaposlen u Beogradu, Zvezdan Zuličić (23),student, izbeglica iz Sarajeva, Tomo Buzov, vojni penzioner iz Beograda i najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Sead Đečević, učenik iz Bara.


Bojan TončićBojan Tončić je novinar-komentator beogradskog portala XXZ, glavni urednik Dosijea o medijima Nezavisnog udruženja novinara Srbije i saradnik zagrebačke Lupige. Radio je u dnevniku Danas od osnivanja, potom u E-novinama; bio je dopisnik sarajevskih Dana, portala Remarker i saradnik više medija u regiji.


Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Bošnjaci.Net.