ДР. МУСТАФА ЦЕРИЋ: Чувари босанског духовног, културног и земљишног блага не смију више ћораво гледати и глухо посматрати како им српска националистичка политика анексира аутохтоне босанске духовне, културне и земљишне вриједности. Ћирилица је, несумљиво, једна од тих духовних и културних вриједности, којој се у Босни треба поклонити дужно поштовање, као обавезно сјећање и захвалност босанским прецима, који су нам оставили у наслијеђе босанско духовно и културно благо.

Александар Вулин је био у праву кад је рекао да није он тај који је измислио идеју ”велике Србије”, односно ”српског св(иј)ета”.

Урадио је то давно прије њега Илија Гарашанин (1812 – 1874) у свом чувеном свесрпском памфлету ”Начертаније”.

Наиме, Срби су одувијек били, као што су и данас, опсједнути Османском царевином на начин да су од слуге хтјели постати господари попут Турака Османлија.

Отуда су рани протагонисти идеје о ”великој Србији” сањали да на рушевинама Османске царевине подижу своју српску хегемонију, тј., ”велику Србију” по моделу Османске царевине, којој су Срби ревносно служили и којој су се понизно дивили, као што се и данас диве, али и на трагу својеврског Штокхолмског синдрома.

Зна се, Османска царевина је na Balkanu оставила иза себе велико духовно и културно благо, као амалгам локалних и свјетских култура.

Прије свих, Босна је била и остала у средишту српске пажње због њене духовне, културне и земљишне богате више врсне оставштине.

Крало се немилице из богате босанске ризнице блага од босанске хисторије до босанске севдалинке, од босанске земље до босанске дове-молитве: - Нека туга буде нада! Нека освета буде правда!, од босанског језика до босанских књижевника, од босанске нације до босанске државе.

Крало се немилице из богате босанске ризнице блага од босанске хисторије до босанске севдалинке, од босанске земље до босанске дове-молитве: - Нека туга буде нада! Нека освета буде правда!, од босанског језика до босанских књижевника, од босанске нације до босанске државе.

Но, посљедња хистерична српска галама око ”очувања и употреби језика српског народа и ћириличког писма”, понукала ме да скренем пажњу Бошњацима/Босанцима да знају да је ћирилица босанско прије него српско писмо.

Ако је, како каже Радован Караџић, Вук Караџић ”створио” српски језик, а знамо да само Бог Свевишњи стварa из ишта – ex nihilo, онда је јасно да је Вук Караџић морао правити правопис српског језика из нечега, а из чега би другог него из материје босанског језика и босанске ћирилице, односно босанћице.

Никако и никада, ни босанчица ни босански језик, нису били ”дио аустроугарског пројекта, који је наглашавањем босанског идентитета и неког наводног континуитета тадашњих беговских кућа и средњовјековне Босне настојао да историју Босне отме из оквира у којем се природно налазила, а то је српски културни простор”.

Као и многе друге српске лажне тврдње око Босне, и ова апокрифна тврдња професора Богословског факултета у Фочи Дарка Ђога је криво насађена зато што Босна није никад ни од кога ништа крала, а поготово не од мање вриједне духовности и културе од своје властите духовности и културе.



Ни по цијену да ју се прогласи земљом херетика, којима треба одсјећи језик зато што не славе светосавске иконе, Босна није одустајала од своје босанске неовисности, самосталности и слободе у вјери и култури.

У правили, босански сусједи су одувијек отимали и крали од Босне, као што то и дан данас чине, крали су оно што нису имали и што сада немају ни у свом духу ни у својој властитој културној баштини.

У правили, босански сусједи су одувијек отимали и крали од Босне, као што то и дан данас чине, крали су оно што нису имали и што сада немају ни у свом духу ни у својој властитој културној баштини. Међутим, нису криви само крадљивци, већ су много више криви немарни чувари босанског духовног, културног и земљишног блага. Због тога, имам потребу да позовем Бошњаке/Босанце да схвате да се не одричу босанског власништва на ћирилицу, која је својствена древној босанћици, односно босанском аутохтоном језику.

Међутим, нису криви само крадљивци, већ су много више криви немарни чувари босанског духовног, културног и земљишног блага.

Због тога, имам потребу да позовем Бошњаке/Босанце да схвате да се не одричу босанског власништва на ћирилицу, која је својствена древној босанћици, односно босанском аутохтоном језику.

Данас, босанска дјеца треба да уче једнако оба писма – и латиницу и ћирилицу!

И не само то, већ културна заједница у Бошњака ”Препород” треба да установи 15. септембар као босански дан ћирилице, гдје ће ћирилица имати статус неотуђивог босанског језичког и културног блага.

Уистину, 15. септембар треба да буде дан босанског националног јединства, дан босанске јединствене заставе са љиљанима, дан јединства босанског језика и дан јединства босанске културе у различитости ћириличног и латиничког писма.

Чувари босанског духовног, културног и земљишног блага не смију више ћораво гледати и глухо посматрати како им српска националистичка политика анексира аутохтоне босанске духовне, културне и земљишне вриједности.

Ћирилица је, несумљиво, једна од тих духовних и културних вриједности, којој се у Босни треба поклонити дужно поштовање, као обавезно сјећање и захвалност босанским прецима, који су нам оставили у наслијеђе босанско духовно и културно благо.

Нација која нема организирану свијест своје аутохтоне духовне, културне и територијалне прошлости, живи у конфузији своје садашњости и ризикује да изгуби своју будућност.

Аллаху Свемогући, оснажи нас да препознамо наше аутохтоне духовне, културне и територијалне вриједности! Амин!

Аллаху Свезнајући, поучи нас како да спознамо истину о нашим аутохтоним духовним, културиним и територијалним вриједностима! Амин!

Аллаху Милостиви, омили нам духовност, културу, језик и босанску земљу, нашу домовину, јер љубав према домовини је саставни дио вјере! Амин!