Jedan ahbab, efendija, kaže jednom prilikom, da insan ni kraj Kabe, tobe ja Rabbi, bespara nije prispio. Dugo mi je ta njegova odzvanjala u ušima...
Ima tome haman i deset godina, ikindijsko vrijeme, spremim se i hoću da idem na namaz. Neću ništa da nosim: ni novčanik, ni telefon, hoću da sam rahat, da me ništa ne bihuzuri, ni o čemu neću da vodim računa. Polahko zikreći u džamiju, obavi vakat, i hajrom kući. Takav je bio plan.
Međutim, čim smo završili i krenuli prema izlazu na vratima tek pristigle kutije s vrelim, velikim somunima, a hadžija stao i dijeli ih. I svima govori: bujrum braćo nemojte proći, a da ne uzmete. A kako me hadžija sa Čengić Vile nešto posebno voli, meni u ruke gura dva.
Ma nemoj hadžija, branim se, puno je. Ima i drugih, daj njima, preče je.
Jok, tebi je dva, tako sam nanijjetio, ko ljutnu se malo.
Uzeh, šta ću.
Idem polahko kući sa ona dva somuna kad vidim ide moja rodica Raza. Stadoh da se poselamim i upitam. I kad ona priđe dadoh joj onaj jedan somun. De reko bujrum, ja dobio dva.
Zahvali se ona i kaže, hajd imaš do iftara dosta, a u mene čo'jk sjedi u avliji pa malo sjedi s njim. Nisi dugo bio.
I okrenem tako prema njenoj kući. I stvarno u hladu sjedi joj muž, poselamismo se, donesoše mi stolicu da sjednem. Kad je već bilo vrijeme da krenem, izadje rodica s kesom i ode nešta iza kuće. Viče mi da sačekam. Eto ti nje nosi pune kese mahuna, paradajza, krastavaca, mrkve...ne sjećam se više ni sam šta je sve uzbrala i stavila.
Evo kaže ponesi kući, rodilo mashaAllah i poselami mater.
Zahvalim se na daru i krenem polahko kući. I sve po glavi kontam, Bože dragi ni novčanik nisam htio ponijeti, a evo Ti me častiš i s punim kesama idem kući, i vrućim somunom. Hvala Ti Gospodaru moj. A uvjerih se da se može i bespara i da 'ona' s početka priče nije bila na mjestu. Kad imaš Allaha sve imaš pa gdje god i s kim god da si.