Muhamed ĆEMAN: Pojedini Srbi se vrlo često pravdaju da islam i muslimane mrze zbog 500-godišnjeg robovanja Turcima. Ako je to tačno, odakle onda ovolika mržnja u prsima „Svetog“ Save, koji važi za prosvetitelja srpskoga naroda, ako svi vrlo dobro znamo da je dotični „srpski pastir“ živio negdje od 1174. pa do 1236. godine. Dakle, znatno prije nego li su Turci počeli sa prodorima na Balkan (Marička bitka 1371. godine)? A opet želim podsjetiti da turska islamizacija Balkana koja je očuvala tuđe bogomolje, jezike i običaje, nimalo ne sliči, na primjer, španskom pokrštavanju Južne Amerike usljed kojeg je satran svaki trag njihovih prethodnih religijsko-ideoloških ubjeđenja, uključujući i jezike koje su govorili.

Životno iskustvo je nešto što svjesno ili ne, ponajviše utječe na formiranje mentalnog sklopa jedne individue, a time i društva. Pored formalnog načina učenja kroz kućno vaspitanje, te kasnije kroz proces obrazovanja, iskustvo je to koje sačinjava nezaobilazan resurs koji nam „pomaže“ pri donošenju kako velikih tako i malih životnih odluka, te aktivno utječe na oblikovanje naših stavova i pozicija.

Nedavno me je jedan prijatelj, putem internet-pošte, upitao na šta se konkretno misli terminom kulturno-prosvjetna autonomija, a u vezi s budućom, a ako Bog da i neminovnom, autonomijom Sandžaka. Pokušao sam mu približiti taj pojam kroz moje shvatanje istog, prvenstveno se koristeći teorijom i izjavama naših predstavnika koji su kroz mnogobrojne intervjue i javna nastupanja u znatnoj mjeri uspjeli da objasne taj termin. Nakon što sam mu odgovorio, njegovo pitanje mi je u više navrata preokupiralo misli, aktivirajući i budeći u meni sjećanje na jedno životno iskustvo koje se direktno veže za njegovo postavljeno pitanje. Radi se o sljedećem. U domenu prosvjete, pitam se, da li ima Bošnjaka sa minimum četiri razreda osnovne škole, a da nije bio primoran da uči, recituje ili pjeva o jednom liku, koji je u srpskom narodu prozvan „Sveti“, a ime mu je Sava (Rastko Nemanjić)? Koliko je „Sveti“, posebno za nas Bošnjake, utvrdit ćemo čitajući tekst koji slijedi. Naime, svježe se sjećam svog osnovnog obrazovanja koje sam stekao na Kosovu, po planu i programu Republike Srbije. Škola je bila podijeljena na dva krila. Jedno krilo je bilo rezervisano za učenike srpske/crnogorske i bošnjačke nacionalnosti. Zajedno smo brojali oko 250 učenika, od toga većina Bošnjaka. Dok je drugo krilo škole, iste veličine, bilo predviđeno za učenike albanske nacionalnosti koji su bili četri puta mnogobrojniji od nas. Dakle, bilo ih je preko 1000. Kao đaku prvaku teško mi je palo to što sam bio u prvoj generaciji učenika koji nisu bili uključeni u program i aktivnosti za pionire. Već sam bio savladao par pjesmica tipa – Pioniri maleni, mi smo vojska prava. Svakog dana rastemo, k'o zelena trava. Ne bi „sreće“ da to recitujem pred publikom, s crvenom mahramom oko vrata. To je jedno od onih iskustava za koje se čovjek kasnije raduje, jer ga je mimoišlo. Ali ipak mi nisu ostali dužni, već sam bio primoran kao i sva druga djeca na teritoriji Kosova, Sandžaka i drugih dijelova tadašnje Jugoslavije, da budem dio nečega gdje mi gledajući kroz naočare logike i pravde, ni kulturno ni vjerski nije bilo mjesto.

Šta je Bošnjacima Sveti Sava da bi ga bošnjačka djeca slavila?

„Sveti“ Sava – vlaška, ups, školska slava
Sveti Sava je ustanovljen kao školska slava na prijedlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu 2. januara 1840. godine, odlukom „Sovjeta Knjaževstva Srbskog“ i te godine je proslavljen u Kragujevcu i Beogradu. Tradicionalno se održava svakog 27. januara. Sjećam se da bi u mojoj osnovnoj školi već od mjeseca decembra počele pripreme za obilježavanje te najveće školske svečanosti. Pripreme su održavane tako što su se na časovima srpskog čitali i vežbali recitali o „Svetom“ Savi; na časovima muzičkog se pjevalo o njemu, na časovima historije se govorilo o njegovim putešestvijama, a na časovima likovnog smo imali zadatak da ga nacrtamo, sa krstovima i svjetlećim oreolom. Početkom januara bi dobili još po koji dopunski čas kako bi od svega toga napravili jednu cjelinu, te su uvježbavane zajedničke probe. Većina učenika koji bi učestvovali u tim pripremama su bili bošnjačke nacionalnosti, kao i sami nastavnici. Tada, još dječak, i nisam najbolje shvatao šta sam ustvari primoran da radim. Učestvovao bih u pripremama, mada sam pri samom recitovanju Svetosavske himne osjećao sam da nešto nije u redu. Najčudnije mi je bilo kad bi došla subota u kojoj bi se održavala sama svečanost, a moj babo mi taj dan ne bi dozvoljavao da odem u školu. Mislio sam se – toliko truda i spremanja, a sad ne mogu ni da budem u publici, a kamoli da učestvujem u programu. Ista zabrana je važila za mog brata i sestre. Tada baš i nisam najbolje razumio njegovu zabranu, ali sam mu danas na tome, neizmjerno zahvalan. U prvi ponedjeljak nakon proslave, niko od nastavnika, bilo da se radi o Srbima ili Bošnjacima, se nije usuđivao da upita za razlog mog izostanka. Svima je bilo i više nego jasno, pa možda čak prirodno i sasvim normalno, zbog čega nismo prisustvovali takvoj lakrdiji od predstave. Radovalo bi me kad bih saznao da nisam bio jedini koji je odsustvovao tog dana, već je bilo još bošnjačke djece koja su prespavala „Svetog“ Savu. Iz godine u godinu, kako sam rastao i približavao se 8. razredu, sve sam bio svjesniji da sam žrtva, a posebno u periodu trajanja mjeseca decembra i januara, kulturno-prosvjetnog terorizma. Sjećam se da bih posljednjih godina tokom priprema, u horu pred nastavnikom, tokom horskog izvođenja Svetosavkse himne, samo otvarao usta ne puštajući glas, pokušavajući da na takav način dam dojam da učestvujem, a ujedno se trudeći da se sačuvam izgovaranja bogohulničkih riječi koje se ponavljaju u himni. Također se sjećam da smo usljed izloženosti pritisku kroz nametanje nečega što nam ne pripada, stvorenu negativnu energiju koristili za sastavljanje šaljivih stihova, pa donekle i uvrijedljivih, na račun „Svetog“ Save. Ostalo mi je u sjećanju da smo krišom recitovali sljedeću pjesmu: „Sveti“ Sava, s neba siš'o, svome sinu simi, s neba skinuo. Sedamstosedamdesetsedam, slatkih suvih smokava." Danas se ne ponosim takvim načinom izrugivanja, ali sam svjestan da smo to radili iz želje da se na konkretan način, barem donekle, revanširamo onima koji nisu imali nimalo sluha za posebnost našeg identiteta.

Koliko je „Sveti“ Sava svet Bošnjacima
Ne znam sa sigurnošću zašto, ali kao dječak, „Svetog“ Savu sam zamišljao isključivo u ulozi čobanina. Slika bezopasnog dedice sa mačugom u ruci kako tjera stoku na ispašu se pojavljivala u mojoj glavi pri njegovom samom spomenu. Vjerovatno zbog sljedećeg stiha iz Svetosavske himne:

Blagodarna Srbijo
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.

Ključna riječ u strofi koja je možda utjecala na kreiranje moje slike o njemu je „pastir“. Da se ne radi o običnom bezazlenom čobaninu, uvjerio sam se iz sljedećeg. Naime, na jednom pravoslavnom internet-sajtu sam naišao na „Zakonopravilo Svetog Save o Muhamedovom učenju“. Glava 64. pomenutog Savinog zakonopravila, posvećena je - „Činu koji se vrši nad onima što se od Saracina (musliman; moja opaska), obraćaju čistoj, istinitoj hrišćanskoj vjeri.“

Čin počinje na sljedeći način (jedino sam u zagradama latinicom dodao transkripciju pomenutih imena):

Bošnjaci ne smiju dozvoliti da im se nad djecom vrši svetosavski teror i pokrštavanje

„... Ја тај и тај, рекав име, данас од Сарацинa приступајући хришћанској вери ни из какве нужде или беде, нити са преваром или са лицемерјем, него из све душе и срца чиста и искрена, љубећи Христа и веру Његову, одричем се све вере сарацинске (islama), и проклињем Моамеда који се и Мухумет зове, кога Сарацини (muslimani) поштују као апостола Божијег и пророка.

Проклињем Алима (vjerovatno se misli na Aliju r.a.) зета Моамедова по кћери, и Апупикерта (Ebu Bekr r.a.) и Вукикера (vjerovatno se opet misli na Ebu Bekra r.a.), и Умара (Omer r.a.) и Талхана (Talha r.a.) и Апупакра (opet Ebu Bekr r.a.), Садикина (Es-Sidik znači iskreni i jedan je od nadimaka za Ebu Bekra r.a.) и Мавију (Muavija r.a.) и Зупеира (Zubejr r.a.) и Авделана (ne znam na koga se misli. Možda na Abdullaha ibn Zubejra r.a.) и Зеита (Zejd ibn Sabit r.a.) и Изита (ne znam na koga se misli) и Саита (ne znam na koga se misli) и Утмана (Osman r.a.) и све остале сувернике и сараднике и наследнике Моамедове.

Проклињем Задизу (ne znam na koga se misli) и Аисеју (Aiša r.a.) и Зејнепу (Zejneb r.a.) и Омелтуну (vjerovatno se misli na Ummu Kulsum) - прве и најскврнавије од жена Моамедових; и Фатуману (Fatima r.a.) кћер његову.

Проклињем звани Куран, односно читав спис Моамедов, који лаже кад говори да га је архангел Гаврило њему снео. И читаво учење и законе и потајена казивања и тајне и предања и хуле његове.
...
Проклињем учење Моамедово, које говори: Христос није син Божји, већ апостол и пророк, јер Бог рече да нема заједничара и сви који Христа чине Његовим заједничарем биће мучени у паклу огњеном.
...
Проклињем прљаве и нечисте заповести Моамедове о молитвама, којима и ово додаје: да, ако не нађу обичну воду, узму ситан песак и њиме потру своја лица и руке.

Проклињем учење Моамедово о саздању човека, у којем каже да је човек био саздан од земље и од капље, од пијавица и од мешавине: и да се човеку, када је саздан био, по наређељу Божјем поклонише сви други анђели, а једино се сотона не покори, не поклони се.

Изнад свега проклињем бога Моамедова за кога каже да је само он бог - један бог искован, који не рађа нити је рођен, нити је ико био сличан њему. Све, дакле, што је речено, и тог самог Моамеда и његовог скованог бога, проклињем и одричем их се.
...
И тако, из све душе и срца и истините воље приступам к вери хришћанској. Ако са лицемерјем и неискреношћу ово рекох, не са сведушном вером и срцем љубећи Христа, нека будем клет и проклет, и душа моја нека буде стављена са сотоном и са бесима.“

Namjerno sam ostavio originalni tekst pisan ćirilicom, jer sam siguran da su Srbi sve nas vrlo dobro podučili ćiriličnom pismu. Na tome im se zahvaljujem, jer je ipak u pitanju korisno znanje. Gore navedeno je samo jedan dio iz, kako je Srbi nazivaju – „Svetosavske anateme“, koja se prostire na čitave četiri stranice, tako da sam bio primoran da ovdje navedem samo ono što mi je bilo „najzanimljivije“. Čitajući je, dolazimo do neminovnog zaključka da je „Sveti“ Sava ustvari bio jedan običan mrzitelj islama i muslimana. Što bi današnjim žargonom rekli – islamofob par excellence. Njegova mržnja prema islamu i muslimanima je toliko izražena, da mu čak i abdest i tejemum smeta, pa ih grdan proklinje i kune. Da li su i u kolikoj mjeri, u posljednjem počinjenom genocidu nad Bošnjacima, zločinci nalazili inspiraciju i u čitanju gornjeg štiva – pitam sebe i vas?

Pitanje za historičare
Nakon čitanja „Svetosavske anateme“ postavljaju se najmanje dva, po meni vrlo zanimljiva i pertinentna pitanja:

- Pojedini Srbi se vrlo često pravdaju da islam i muslimane mrze zbog 500-godišnjeg robovanja Turcima. Ako je to tačno, odakle onda ovolika mržnja u prsima „Svetog“ Save, koji važi za prosvetitelja srpskoga naroda, ako svi vrlo dobro znamo da je dotični „srpski pastir“ živio negdje od 1174. pa do 1236. godine. Dakle, znatno prije nego li su Turci počeli sa prodorima na Balkan (Marička bitka 1371. godine)? A opet želim podsjetiti da turska islamizacija Balkana koja je očuvala tuđe bogomolje, jezike i običaje, nimalo ne sliči, na primjer, španskom pokrštavanju Južne Amerike usljed kojeg je satran svaki trag njihovih prethodnih religijsko-ideoloških ubjeđenja, uključujući i jezike koje su govorili.

- Drugo pitanje je sljedeće: ako se tvrdi da je islam na Balkan došao prodorom Turaka, iako u selu Mlike u Gori, na Kosovu, postoji džamija sagrađena još 688. godine po hidžri, a na starim temeljima je natpis da je Ahmed-aga Pir obnovio džamiju 1238. godine (podsjećam, „Sveti“ Sava umro dvije godine ranije), što svjedoči i tarih džamije, za koje to Saracine (muslimane), „Sveti“ Sava piše i objašnjava u detalje čin njihovog eventualnog obraćanja ka „čistoj, istinitoj hrišćanskoj vjeri“? Ko zna, možda nije bio samo islamofob, već i vizionar?

Odgovori stručnjaka na ova pitanja, bi u velikoj mjeri, siguran sam, doprinijeli da se redefinišu neke ranije teorije i tvrdnje koje su utjecale na nastanak i ukorijenjavanje srpske patološke mržnje prema islamu i muslimanima.

Bošnjačka djeca su žrtve agresivne pravoslavizacije
Lično sam vrlo sretan što moj potomak neće biti, ako Bog da, primoran da prođe kroz isti Svetosavski mlin, kroz koji sam prošao ja i mnoga druga bošnjačka djeca. Ali kada se setim da i dan-danas u Srbiji i Sandžaku, mnoga djeca doživljavaju isto, onda sam i više nego li ubijeđen da je kulturno-prosvjetna autonomija Sandžaka naša prijeka potreba, kako bi između ostalog sačuvali naš mladi naraštaj od agresivne pravoslavizacije, koja je nažalost na snazi i u Republici Srpskoj, a ogleda se između ostalog i kroz slavljenje „lika“ koji je još gotovo prije 800 godina prokleo i njih i sve njihove svetinje. To je također u interesu pripadnika srpskog naroda, jer na ovakav način, kroz zanemarivanje multikulturnog karaktera Srbije i nametanje, u ovom slučaju „Svetog“ Save bošnjačkoj i drugoj nepravoslavnoj djeci, dovode ih u vrlo nezgodnu poziciju, kako osnovce tako i njihove roditelje. Kod djece će to opet izazvati u najmanju ruku „klepanje“ uvrijedljivih stihova na račun „Svetog“ Save, dok će kod njihovih roditelja produbljivati osjećaj da Srbija nije njihova država, iako je sigurno da su oni njen autohtoni narod. Na Kosovu taj proces sveopće diskriminacije i duplih standarda na svim nivoima, čije su žrtve bili ponajprije Albanci, pa u nešto manjoj mjeri i kosovski Bošnjaci, nije na vrijeme zaustavljen, tako da se danas u „kolijevci Srbije“ gotovo isključivo ljuljaju Albanci. Pametan je onaj ko uči iz tuđeg primjera – narodna je izreka.

Da ne bi sve ove uvrede i kletve izrečene na račun islama, muslimana i njihovih svetinja od strane „Svetog“ Save, izazvale istu reakciju kod čitatelja pa da, ne dao Bog, neko izrekne ili napiše nešto uvrijedljivo na račun pravoslavnih svetinja, umjesto zaključka ću navesti kur’anski ajet, koji na najbolji način ukazuje kakav je pak odnos (ili kakav bi trebao da bude) muslimana prema svetinjama nemuslimana. Sušta suprotnost od onog čemu pravoslavni živalj podučava „Sveti“ Sava.

Ne grdite one kojima se oni, pored Allaha klanjaju, da ne bi i oni nepravedno i ne misleći šta govore Allaha grdili. – Kao i ovima, tako smo svakom narodu lijepim postupke njihove predstavljali. Oni će se, na kraju, Gospodaru svome vratiti, pa će ih On o onom što su radili obavijestiti. (Kur’an, sura el-En'am 108.ajet)

Link za kompletni tekst Anateme „Svetog“ Save: KLIKNI OVDJE