Milan POPOVIĆ, profesor Univerziteta Crne Gore

Milan M. Popović rođen je 11. jula 1955. u Andrijevici (Crna Gora). Teoretičar je savremenog društva, sociolog, politikolog. Profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Podgorici. Objavio je veći broj knjiga, studija, članaka, eseja, prikaza, komentara. Kolumnist je crnogorskog nezavisnog nedjeljnika Monitor i podgoričkog nezavisnog dnevnika Vijesti. Početkom 2009. objavio je i svoj prvi roman Oklop: priča o jednom neobičnom samoubistvu.
Najveći broj njegovih knjiga i članaka može se naći i na njegovom ličnom veb-sajtu www.milanmpopovic.info. Prvi intervju sa Milanom Popovićem, u to vrijeme jednim od angažovanih mladih intelektualaca, u onoj velikoj i pravoj, bivšoj SFRJ, uradio sam za Rad, list tadašnjeg Saveza sindikata Jugoslavije. Krajem prošle, 2009, bratski smo se dogovorili, da uradimo novi intervju, za moju novu knjigu intervjua sa značajnim ličnostima, od Milovana Đilasa do Amora Mašovića, Treća ruka II. Neposredan povod za ovaj intervju, bio je prvi roman Milana Popovića Oklop, neobična kombinacija fikcije i zbilje, psiho-drame i političkog trilera.

Fehim Kajević: Gospodine Popoviću, kako se rodila ideja za Oklop. Koliko je u njoj bilo ličnog i iskustvenog, a koliko političkog i fiktivnog?
Milan Popović: Znam da je za mnoge bilo ne malo iznenađenje kada sam, nakon trideset godina rada na univerzitetu, predavanja i ispita na Pravnom fakultetu u Podgorici, te petnaest knjiga i velikog broja naučnih, publicističkih i novinskih članaka, analiza i komentara u oblasti teorijske sociologije, početkom 2009, objavio i svoj prvi roman. Za one, međutim, koji nešto bolje poznaju, najdublja duhovna strujanja, u oblasti sociologije i društvene nauke, ali i u oblasti literature i umetnosti, posebno u poslednjih pola veka, to ne bi trebalo da predstavlja nešto potpuno neočekivano. S jedne strane, najmanje od sredine XX veka, na delu je duboka unutrašnja kriza vladajuće sociologije i društvene nauke, preciznije funkcionalističkog i neofunkcionalističkog pozitivizma, kao njenog glavnog metodološkog obrasca. S druge strane, otprilike u isto vreme, i u literaturi i umetnosti, sve je veće nezadovoljstvo, dvorskim larpurlartizmom, da ga ovde tako nazovem, u njegovim najrazličitijim varijantama. Naravno, kao pozitivni odgovor na ovu krizu, u ovih pola veka, i u nauci i u literaturi, razvili su se, i još uvek se razvijaju, i različiti oblici alternative. U nauci, to su različite nove alternativne metodologije i interpretacije sveta, među ovima i teorija svetskog sistema američkog sociologa Imanuela Volerstina, koja predstavlja i jednu od mojih najužih profesionalnih specijalizacija, u literaturi, uz ostale, to je i takozvana dokumentarna proza, opet u njenim najrazličitijim varijantama. Za ovu priliku, skrenuću pažnju, samo na dve značajne zajedničke karakteristike, svih ovih različitih oblika intelektualne alternative. Prva ukazuje na njihovo najdublje istorijsko i duhovno jezgro, središte i izvorište, veliku, polumilenijumsku promenu istorijskog sistema, koja je, po sociologiji svetskog sistema, već započela, a, zavisno od konačnog učinka tekućih i predstojećih socijalnih borbi, ovako ili onako, progresivno ili retrogradno, okončaće se negde oko sredine ovog odnosno XXI veka. Sastavni deo ove velike istorijske promene, jeste i njoj odgovarajuća, velika duhovna promena. Jedan važan aspekt ove potonje, jeste i velika duhovna konvergencija, koja već danas sve snažnije „konvergira“, ne samo različite oblasti i discipline društvenih i prirodnih nauka, nego i nauku kao celinu, sa literaturom, umetnošću, religijom, i drugim velikim oblastima i disciplinama ljudskog duha. Oklop je moj mali doprinos ovoj velikoj konvergenciji. Druga zna č a j n a k a - rakteristika, različitih oblika alternative, uopšte, pa i onih u oblasti nauke i literature, ukazuje na svu relativnost, ograničenost i iscrpljenost, uobičajenih pojmova realnosti i fikcije. I na svu urgentnost i krucijalnost promene. Kao koncepta i kao zbilje. Realnost koja ne uvažava promenu, jednako u pozitivizmom zarobljenoj nauci, kao i u larpurlartizmom zavedenoj umetnosti, postaje nepodnošljiva ideološka laž. Fikcija koja uključuje promenu, alternativu i borbu, realnija je realnost od najrealnijeg realizma, uzbudljivija fantazija od najfantastičnijeg larpurlartizma. Otuda (pr)opadanje nauke utemeljene na pozitivizmu, umetnosti izgubljene u larpurlartizmu. I uspon alternative, nauke koja zna da više ne može bez poznavanja ljudske svesti, podsvesti i imaginacije, i literature koja zna da više ne može bez poznavanja čovekove stvarnosti, dokumenata i istorije. U mojoj individualnoj svesti, gornja iskustva i saznanja, sazrevala su najmanje deset godina, u Oklop su se pretvorila za manje od pola godine. Iz ovih iskustava i saznanja, došla je i sva ona relativno neobična, heterogena struktura romana, koja je već privukla pažnju nekih čitalaca. Kombinacija realnosti i fikcije, nauke i literature, sociologije i priče, politike i metafizike, Crne Gore i sveta, anarhizma i psihoanalize.

Fehim Kajević: Otkud sam naslov Oklop? Da li je ovaj naslov metafora ili figura za neko unutrašnje odbrambeno oružje?
Milan Popović: Naslov Oklop je moja zahvalna posveta Vilhelmu Rajhu, jednom od najvećih, najkreativnijih i najhrabrijih, među velikim, kreativnim i hrabrim umovima i duhovima XX veka. Već decenijama, studentima preporučujem njegovu Masovnu psihologiju fašizma, tako što ističem kako bi ova njegova knjiga sigurno bila među mojih pet izabranih knjiga, ukoliko bi mi sutra neki novi Noe, u slučaju nekog novog potopa, ostavio samo par sati, i pravo na samo pet knjiga, za neku novu Barku i spas. Ideju oklopa, Vilhelm Rajh razvio je u Funkcijama orgazma, jednoj svojoj drugoj, ne manje zanimljivoj knjizi. Prema toj ideji, čovek oko sebe razvija neku vrstu psihičkog oklopa, pomoću kojeg se štiti od različitih oblika spoljašnjeg ugrožavanja. Ko od nas nije bio prinuđen da oko sebe razvije upravo ovu vrstu unutrašnjeg psihičkog oklopa, u svom pojedinačnom i društvenom životu uopšte, a posebno u onim našim teškim i preteškim, „olovnim“ 1990-im? Drugi de o i d e j e o k l o p a nije manje značajan. To je deo koji ukazuje na prokletstvo preterane zaštite, dijalektiku preokretanja, opasnost koja sustigne mnoge. Na pretvaranje onog unutrašnjeg psihičkog oklopa, iz sredstva samozaštite, u smrtonosnu presiju, koja na kraju i uguši onoga kojeg je trebalo da zaštiti. Upravo ovaj, dijalektički i tragični potencijal oklopa, uzeo sam i za okosnicu svoje psiho-drame, koja na kraju objašnjava i smrt odnosno samoubistvo glavnog junaka romana.

Fehim Kajević: Nakon Anine tragične smrti slijedi slojeviti flešbek glavnog junaka. Koji će rasvijetliti makar jedan dio njegovog samoubistva na kraju romana. Ipak, između ove dvije smrti, događa se i čitava jedna uzbudljiva politička priča. Koja je provokativna mješavina političke realnosti i fikcije, sa puno veoma jasno i lako prepoznatljivih elemenata, događaja i ličnosti, iz sasvim aktuelnog političkog života Crne Gore. Kakva je veza između ova dva nivoa priče?
Milan Popović: Vezu između ova dva nivoa priče, ja sam u Oklopu istakao sasvim eksplicitno, prema mišljenju nekih čitalaca, možda su oni u pravu, čak eksplicitnije nego što je to primereno jednom romanu. Reč je o psihoanalizi, onoj Sigmunda Frojda, i onoj Vilhelma Rajha, zbog toga što ova, po mom mišljenju, najpotpunije i najbolje rasvetljava, zamračene zone ljudske podsvesti, te komplikovane hodnike, koji ove zone povezuju, sa njihovim dnevnim, političkim i ostalim oblicima manifestovanja. Zamislite samo tu titansku mešavinu: ljubav, smrt, samoubistvo, Crna Gora, istorija, vlast, politika.
Ova potonja zauzima središnji deo romana. Jedno vreme, bio sam u dilemi, da li da potpuno izmenim imena neposrednih političkih aktera, od Crne Gore, sećate se onoga, Ruritanija i slično, pa do njenog Gospodara, Mila Đukanovića, i njegovog dvora. Najveći broj autentičnih imena, uključiv i ime našeg Primusa, ipak sam zadržao, jer sam, koliko god to sada možda zvučalo stereotipno, na kraju shvatio, da ne samo moja, nego ni bilo čija literarna imaginacija, ne može da nadmaši, imaginaciju same stvarnosti. Svo njeno urnebesno mnoštvo, permanentno čudotvorstvo, beskonačno otuđenje i izobličenje.
„Upotreba" politike, posebno one aktuelne, tekuće, dnevne politike, kao sirovog materijala literature, uvek je komplikovana, teška i rizična operacija. To se pokazalo i u slučaju Oklopa. Prepoznavanje čak devedeset ili više procenata ove i ovakve politike, sa svim njenim „very special" likovima, bojama i nijansama, u središnjem, drugom delu romana, u tri njegova odeljka, koji nose nazive Performans, Kartel i Fatva, nije ostalo bez odgovarajućeg efekta. Za samo dva dana, krajem marta 2009, celokupni tiraž Oklopa od oko sedam hiljada primeraka, ne zaboravite Crna Gora ukupno ima manje od sedamsto hiljada stanovnika, prosto je „planuo", kako se to obično kaže, i na taj način postigao jedan od najvećih, ako ne i najveći komercijalni uspeh, koji je neka knjiga u Crnoj Gori ikada postigla. Naravno, kao autor, ja bih volio da je to bilo isključivo zbog njegovih literarnih kvaliteta, koji su za mene bili i ostali jedino važni, te koje sam ja u onoj sirovini samo „kodirao", ali se bojim da je to, makar kada je reč o jednom broju čitalaca, bilo više zbog ona njegova tri središnja odeljka.
Po svoj prilici, tri središnja „politička" odeljka, delovali su kao atrakcija, „mamac" za ogorčene protivnike, ali i kao iritacija, „crvena marama" za strasne podržavaoce aktuelne crnogorske vlasti i nomenklature. I jedne i druge, međutim, upravo ovi odeljci, to jest njihovo nedovoljno razumevanje, sprečili su da dođu i do dubljeg i boljeg razumevanja čitavog Oklopa. Kao sociolog i metodolog, obučen ne samo za kritiku, nego i za samokritiku, postavio sam sebi i pitanje, koliko sam i sam tome doprineo. Da nije bilo i onih, pre svih Balše Brkovića iz Podgorice, Nika Goršiča iz Ljubljane, i Miloša Lazina iz Pariza, koji su Oklop, pa i njegove „političke" odeljke, u potpunosti razumeli, baš onako kako sam to i ja sam hteo, priznajem, bilo bi mi mnogo teže, možda bih se čak i pokolebao. Ovako, ostalo mi je samo da rezignirano zaključim, kako odgovornost za onaj dvostruki politički „šum", koji je, makar do danas, i makar kod jednog broja čitalaca, blokirao bolje razumevanje ovog romana, nije bila isključivo moja, odnosno, da budem iskren i precizan do kraja, kako ta odgovornost, (naj)većim delom nije bila moja.
Moja inicijalna i ukupna intencija, sa upotrebom sirove dnevne politike, bila je najmanje trostruka, ali u sva tri slučaja, najmanje ili čak ne uopšte politička, u uobičajenom smislu te reči. Prvo, to je bila ona, da se ovde tako izrazim, primenjena psihoanaliza, o kojoj je gore već bilo nešto reči, a za koju je upravo ova naša sirova, tvrda, žestoka, takozvana dnevna politika, sa svom svojom silinom užarenih sekvenci, svrstavanja i strasti, bila idealan materijal i medij. Drugo, to je bila jedna vrsta, da se ovde još jednom tako izrazim, primenjenog anarhizma, direktne akcije, socijalne intervencije. Pri tome, inspiraciju sam pronalazio, u onoj velikoj i dugovečnoj kulturi otpora, poruge moćnima, koju susrećemo u svim turbulentnim i prevratnim vremenima. Antičkim, na primer kod Diogena, srednjovekovnim, na primer kod Rablea, modernim, na primer kod Predraga Koraksića, The Books of Knjige, Marine Abramović. Kao u jednom potresnom performansu ove potonje, „Balkanskim kostima" ako se dobro sećam, i ja sam, ogoljeni naturalizam „kostiju" odnosno „politike" balkanskih oligarha, koristio samo kao materijal i masku, za jednu važniju i dublju provokaciju. I treće, to je bila jedna vrsta društvene igre, eksperimenta, kombinacije realnosti i fikcije, koja je trebala, ne da predvidi, nego da sugeriše, kako je demokratska smena vlasti, uprkos svemu, moguća i u današnjoj Crnoj Gori. Ovo poslednje kao da je bilo i najveća jeres. I prokletstvo Oklopa.

Fehim Kajević: Citiraću dvije po mom mišljenju antologijske portret-rečenice sa sedamdesete stranice Oklopa: „Već nekoliko puta do sada, naglasio sam kako je glavni negativni junak u celom ovom performansu, tog sunačnog prolećnog dana, 7. aprila 2008, u sudnici Osnovnog suda u Podgorici, bio jedan krajnje neobični, retki, čak unikatni ljudski i politički tip. ODSUTNI A PRISUTNI, zapravo sveprisutni, omniprezentni Primus, Gospodar, Gazda od cele Crne Gore, njen petostruki premijer, otac-osnivač, car-tajkun, oligarh." Otkud ovaj „odsutni a prisutni zapravo sveprisutni" tip?
Milan Popović: Naravno, ovaj tip, samo je, kako se to obično kaže, „vrh ledenog brega". A „ledeni breg" je naša duga, teška i violentna istorija. Iz koje dolazi i ovaj naš veliki strah, i ova naša velika laž, koji su toliko neophodni jedno drugom, i koji tako snažno drže, i naše strašne vođe, i naše uplašene mase. A žrtve ovog nemilosrdnog stiska, pogledajte samo njihova agresijama i strahovima izobličena lica, jednako su uzdignute vođe, kao i unižene mase. Kada se rugam Milu Đukanoviću, „ODSUTNOM A PRISUTNOM, zapravo sveprisutnom, omniprezentnom Primusu, Gospodaru, Gazdi od cele Crne Gore, njenom petostrukom premijeru, ocu-osnivaču, caru-tajkunu, oligarhu", dakle, ne rugam se toliko, a pogotovo ne isključivo, ovom mladom a već dugovekom crnogorskom i balkanskom vođi, koliko njegovim egzaltiranim kohortama, a u širem istorijskom smislu, i svima nama, njegovim voljnim i nevoljnim savremenicima.
Da ovome dodam samo još jednu stvar. Opažanje, naime, da je pri opisu ovakvih stanja, najčešće veoma precenjena uloga velikog straha, a istovremeno veoma potcenjena uloga velike laži. Ideologije, u sociološkom smislu reči. A ova druga, laž odnosno ideologija, jednako je važna. Kao nužni reproduktivni element čitavog sistema. Upravo zbog toga, veoma je malo onih, koji su uopšte primetili, kako je aktuelna briselska, podgorička, sarajevska, i tako dalje, birokratska fantazija, utopija i nomenklatura, u najvećoj meri, samo nasledila, brojne i razrađene mehanizme vladavine i manipulacije, prohujale komunističke fantazije, utopije i nomenklature. Zloupotrebljavajući pri tome najveće vrednosti evropske civilizacije. I najnespornije i najprogresivnije ciljeve evropskih integracija. Kao što su i komunisti, svojevremeno, uostalom, takođe uspešno, zloupotrebljavali, neke od najvećih vrednosti ove civilizacije. Tako da smo na kraju dobili i jedan neobičan ali recipročan političko-ideološki par. Odsutnog a prisutnog zapravo sveprisutnog lokalnog crnogorskog oligarha odnosno oligarhiju. I samo retorički prisutnu a zbiljski odsutnu zapravo sveodsutnu evropsku demokratiju. Koje zajednički, recipročno i komplementarno, zapravo, veoma dobro funkcionišu.

Fehim Kajević: Rekao si mi da si usred priprema za novi roman. Šta je glavna tema tog romana, kako se za njega pripremaš, kada ćeš ga završiti?
Milan Popović: O planovima ove vrste, krajnje je nezahvalno govoriti. I to ne toliko zbog sebičnosti čuvanja nekakve kao autorske tajne, koliko zbog velike nesigurnosti koja u ovom domenu vlada. Drugim rečima, kako vama da odgovorim na ovo pitanje, kada ni sam ne znam sve do kraja. No, ako već moram, evo makar nekoliko glavnih parametara.
Radni (verovatno i konačni) naslov mog drugog romana jeste Ibrahim. Posvećen je Ibrahimu Čikiću, Bjelopoljcu, sada (i) Sarajliji, koji je, zajedno sa još dvadeset funkcionera SDA, ratne 1994, u svom rodnom Bijelom Polju, bio izložen montiranom sudskom procesu, torturi i progonu. Ibrahima sam i neposredno upoznao krajem 2008, u Podgorici, u knjižari Karver, na promociji njegove knjige sećanja na ovo teško iskustvo, Gdje sunce ne grije.
Već pri prvom susretu, video sam da je reč o izuzetno snažnom, hrabrom i dostojanstvenom čoveku. Iz njegove knjige, doznao sam i za glavni izvor ove njegove izuzetnosti. Religiju odnosno veru. Što je za mene, tada ateistu, sada panteistu, bio veliki izazov. Iz dalje komunikacije sa Ibrahimom, međutim, video sam da snažna vera, ne mora da bude istovremeno i prepreka. Naprotiv, ja, ateist, panteist, anarhist, po istorijskom odnosno kulturnom bekgraundu pravoslavni hrišćanin, i Ibrahim Čikić, Musliman, Bošnjak, vernik, sledbenik Kur ‘ana i Muhammeda, u posvećenosti temeljnim ljudskim vrednostima, kao što su istina, sloboda i pravda, veoma brzo, našli smo ne samo najmanji nego i najveći zajednički imenitelj.
Od tada, studij religije, Biblije, Kurana i drugih svetih knjiga, te Mirčea Ilijadea i ostalih, najvažniji je deo mojih priprema za sledeći roman. Uzgred da kažem, i popunjavanje jedne od do ovog momenta najvećih praznina u mom ličnom obrazovanju. A sve to u nastojanju da što bolje razumem religiozni fenomen kao takav. Koji je u slučaju Ibrahima Čikića bio čak biblijski strašan, autentičan i potresan. Kao starozavetna priča o Avramu, zajedničkom praocu tri velike monoteističke religije našeg vremena. Iskušenje i žrtva. Strah i sumnja. I pobeda vere.
Na ovaj inicijalni impuls, koji je sasvim naš, domaći, balkanski, nadovezao se i ogromni međunarodni kompleks, u svoj njegovoj složenosti, dinamičnosti i dramatičnosti. Koji je takođe nasilan, zamračen i intrigantan. Od realpolitike i rata, preko diplomatije i špijunaže, do prevare i torture. U knjizi Florans Artman Mir i kazna: Tajni ratovi međunarodne politike i pravde, o ovoj sivoj pa i zamračenoj zoni, može da se pronađe, mnogo dragocenih svedočanstava. Slično, i u pisanju štampe u SAD u poslednjih godinu-dve, o saradnji Jovice Stanišića, nekad moćnog šefa državne bezbednosti Srbije, sa CIA. Što je ovaj indirektno potvrdio, jer je insistirao samo na tome, da nije bio operativac nego partner. I tako dalje, i tome slično. Nakon čega može da se razume, ili makar nasluti, i neka dublja veza, između torture „azbestne kape", kojoj su bili izloženi Ibrahim Čikić i drugovi, u Bijelom Polju i Foči, 1994,(kao i identični montirani ”politički procesi” u isto vrijeme u Novom Pazaru) i torture „waterboarding", koju je CIA, pod Džordžem Bušem Mlađim, masovno praktikovala, nad osumnjičenima za terorizam, u Gvantanamo zalivu, i brojnim drugim mestima, klijentskim zemljama i režimima, diljem sveta, pa i Evrope i EU, 2003-2007.
Najzad, namera mi je da tešku, unutrašnju i međunarodnu dramu 1990-ih i 2000-ih, ekstrapoliram uz pomoć teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, i teorije posthumane budućnosti Frensisa Fukujame, negde do sredine XXI veka, i to tako što će priča verovatno biti (is)pričana retroaktivno, unazad, recimo od 2044-1994, i tako što će umesto predviđanja, karakterističnog za društvenu teoriju i nauku, na delu biti neka vrsta političkog sajnsfikšna, karakterističnog za literaturu. Ili, ukoliko još treba da navedem, i dva glavna literarna uzora, ideala i paradigme, koji u ovom nastojanju treba da mi pomognu, to bi onda bili 1984. Džordža Orvela i Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova.
Na samom kraju, da odgovorim i na tvoje poslednje (pod)pitanje. Zbog ozbiljnosti, složenosti i težine priprema, verujem da će mi za završetak Ibrahima biti neophodno još najmanje nekoliko godina. Mada je i ovo predviđanje krajnje nezahvalno.

Fehim Kajević: Na kraju ovog dijela intervjua, i jedno, makar djelimično, lično pitanje. Milane, da li si ti srećan čovjek, šta je za tebe sreća, imaš li ti neku zvijezdu vodilju?
Milan Popović: Jednom prilikom, sredinom 2007, mene i još dvadesetak kritičara, uglavnom ostvarenih profesionalaca, većinom profesora univerziteta, novinara i nevladinih aktivista, crnogorski Primus, Milo Đukanović, nazvao je „sramotnim" i „neostvarenim ljudima". I dok me ono prvo, „sramotni", nije uopšte dotaklo, ja, inače, imam običaj da kažem, kako bi mene, sa te strane, moglo da pogodi, samo nešto što bi moglo da se shvati kao pohvala ili kompliment, ono drugo, „neostvareni ljudi", nateralo me je na ozbiljno razmišljanje.
Da se ovde ne zadržavam na detaljima, tada i sada, moj finalni zaključak, i za mene samog, bio je prilično iznenađujući. Naime, da je u onome „neostvareni ljudi", naš Primus, najverovatnije, ako ne i sigurno, bio najiskreniji i najubeđeniji. Što me je dalje dovelo i do zaključka, da se, u shvatanju (ne)ostvarenosti, (ne)uspeha, (ne)sreće, i drugih temeljnih pojmova, standarda i kriterijuma egzistencije, ja i moji prijatelji, na jednoj, i naš Primus i svi njegovi, na drugoj strani, veoma, veoma razlikujemo. Kao dva sveta, ili, još bolje, kao dva (politička a možda i fizička) kosmosa.
Pod uticajem rusko-američkog sociologa Pitirima Sorokina, svoje shvatanje smisla i sreće postojanja, ranije sam definisao kao jednu vrstu idealističkog, čak asketskog tipa. Čisto asketsku dimenziju ovog tipa, kasnije sam, u hegelovskom smislu te reči, prevazišao, i zamenio jednom vrstom složenog, kombinovanog, asketsko-hedonističkog tipa. Zbog toga danas, kada sam, zajedno sa Esadom Kočanom, Milkom Tadić Mijović, Veseljkom Koprivicom i ostalima iz Monitora, i drugima iz Crne Gore i van Crne Gore, i nakon punih dvadeset godina, još uvek izložen progonima crnogorskog Primusa i svih njegovih, radije kažem, da je i moja odnosno naša filozofija, jedna vrsta hedonizma. Hedonizma borbe i otpora.

Primusovi novi branitelji
Fehim Kajević: U tekstu „Više od sumnje", u Monitoru, u četiri nastavka, septembra 2007, optužio si Primusa, odnosno premijera Mila Đukanovića, i sasvim konkretno, za govor mržnje, podsticanje na nasilje protiv političkih neistomišljenika, posebno protiv onih koji ga uporno podsjećaju na istinu ratova 1990-ih. Zbog čega istina boli toliko dugo i jako, zbog čega čak i samo podsjećanje na inače notornu činjenicu, da su on i cjelokupni crnogorski politički vrh bili koalicioni partneri Slobodana Miloševića u tim ratovima, izaziva takve potrese, munje i gromove, kao da je Hirošima, Nagasaki? Zar su to baš toliki „duševni bolovi"? I ko su danas u Crnoj Gori glavni branitelji i čuvari Primusa?
Milan Popović: Da nije one iste, produžene, nepromenjene političke arogancije, iz brojnih milionskih privatnih tužbi našeg Primusa i svih njegovih, za naknadu takozvane nematerijalne štete zbog pretrpljenih „duševnih bolova", mogli bi čak pogrešno i da zaključimo, kako u ovoj vrsti balkanskih oligarha, ipak, postoje i neki ostaci stvarnog morala, duše i časti. Ovako, ostaje nam samo da konstatujemo, kako je ovakvo njihovo post-ratno ponašanje, u stvari, produžetak one njihove iste, stare, nepromenjene ratne politike iz 1990, samo sada drugim, pravosudnim, propagandnim i sličnim mirnodopskim sredstvima.
I ne samo to. Nije dovoljno primećeno, a izuzetno je značajno, kako je ovaj jedan te isti obrazac, najpre masovnog ratnog nasilja, a zatim i masovnog post-ratnog nametanja, pravosudnog, propagandnog, ekonomskog, socijalnog, ukupnog, zapravo, najdublji temelj, osnova, konstitucija, a ne tek izvikana „tranzicija", celokupnog novog, oligarhijskog sistema, koji, ukoliko mu se ne suprotstavi, već etablira i cementira, svoju neograničenu „volju za moć", najmanje za nekoliko narednih decenija.
Kada jednopartijski mastodont i monstrum, vladajuća Demokratska partija socijalista (DPS), te strogo kontrolisani državni i paradržavni, policijski i parapolicijski i ini aparati, brane svoga Gazdu, Šefa, Primusa, to je sasvim očekivano, prirodno i razumljivo. Braneći njega, oni, zapravo, brane same sebe, jer oni, takvi kakvi su, utemeljeni na sistemu nekontrolisane vlasti, eksploatacije i nasilja svake vrste, bez njega ne mogu ni da postoje. U poslednjih nekoliko godina, međutim, sve jasnije se iscrtavaju obrisi nekih novih branitelja, među ovima posebno dva takva, od kojih je jedan unutrašnji, Socjaldemokratska partija Crne Gore (SDPCG), mlađi mada već desetogodišnji koalicioni partner vladajuće DPS, drugi međunarodni, Evropska unija (EU), preciznije Evropska vlada ili komisija (EK), koja ima posebna zaduženja i odgovornosti, u međunarodnom nadzoru i razvoju, naših još uvek problematičnih teritorija.
Pri tome, valja primetiti, da je pravo, neprijatno iznenađenje, zapravo, samo SDPCG. EU odnosno EK, kao i vlade njenih glavnih zemalja članica, bile su oportunističke, u najgorem smislu te reči, i tokom ratnih 1990-ih, sećate se njihovih besramnih tirada iz tog vremena, o Slobodanu Miloševiću kao „glavnom faktoru mira" na Balkanu na primer, ergo na Zapadu pa i u Briselu ništa novo. SDPCG, međutim, ima za sobom autentičnu antiratnu prošlost 1990-ih. A danas je postala jedna od najgorljivijih braniteljica ratnog nasleđa, te nedodirljivosti lika i dela crnogorskog Primusa i svih njegovih. Kada sam jednom prilikom, zapravo prvi put, krajem maja 2008, u okviru obeležavanja zločina deportacije Muslimana odnosno Bošnjaka 2002, istakao ovaj neobični fenomen, mnogi su se čudili, iz SDPCG stiglo je čak i jedno prilično oštro i uvređeno reagovanje. Fenomen, ipak, ostaje. Koliko je meni poznato, naime, SDPCG je jedina partija, koja je u vreme ratova 1990-ih bila antiratna, da bi u post-ratnim 2000-im postala ratna. Ovo potonje, tačno je čak i krivično-pravno. Pomagač u izvršavanju krivičnog dela, pa i krivičnog dela ratnog zločina prema civilnom stanovništvu, u krivičnom pravu to je veoma dobro poznato, može se postati i post festum, nakon izvršenja tog dela, prikrivanjem, opstrukcijom, pomaganjem izvršiocu, da izbegne odgovornost. Cena koalicije, šta li?

Fehim Kajević: Sudeći po mnogo čemu, Primus vlada Crnom Gorom kao kakav stari istočnjački despot, faraon, car. Ako motive vlasti i možemo da pretpostavimo, čime onda možemo da objasnimo, to da je čitav jedan ponosan i slobodoljubiv narod, kakav je crnogorski narod u svojoj celokupnoj istoriji nesumnjivo bio, u naše vrijeme doživio jednu ovakvu, gotovo ropsku (samo)degradaciju?
Milan Popović: Od zaglušujuće apologetike dvorske nauke, kod nas se uopšte teško dolazi do svesti i reči. Pa ipak, vrsta negativnog postkomunističkog političkog poretka, kakav je skoro konsolidovan ovde i danas, u Crnoj Gori, ali i u većini bivših takozvanih socijalističkih zemalja, u ozbiljnoj, što znači kritički orijentisanoj društvenoj nauci, već je dobila niz dobrih, utemeljenih i uspešnih dijagnoza. Evo nekih. Oligarhijski kapitalizam. Perferni kapitalizam (Imanuel Volerstin). Politički kapitalizam (Maks Veber). Kvazifeudalni sistem. Drugo kmetstvo (Fernan Brodel). Neopatrijarhat (Ivan Iveković). Demokratura. Sultanizam (Maks Veber). Ima ih još, ali je i ovoliko dovoljno, da se vidi, kako ono tvoje, „kao kakav stari istočnjački despot, faraon, car", nije bez neke.
A što se tiče onog drugog, naime otkuda ovde i danas, ovolika i ovakva, „gotovo ropska (samo)degradacija", jednog „istorijski ponosnog i slobodoljubivog naroda", tu bih se, najpre, na samom početku, sa tobom, samo delimično složio. Istorijsko slobodoljublje o kojem je reč, naime, oduvek je bilo limitirano, ograničeno na spoljašnju, teritorijalnu, da se tako izrazim, ne i unutrašnju, građansku slobodu. Ostatak odgovora, u obliku veoma sažete ali tačne formule, mogao bi da se formuliše i ovako. Unutrašnja nesloboda, vekovima sedimentirana kao autoritarna politička kultura, plus razvoj nerazvoja na periferiji moderne i kapitalizma, plus začarani krugovi diktature i siromaštva koji sa ovakvim razvojem zakonito idu, plus najnoviji, postkomunistički ciklus prvobitne akumulacije i pauperizacije, jednako dvadest, šezdeset, hiljadu godina nesmenjene i nesmenjive vlasti. U ovakvim uslovima, čak i evropske integracije koje su u jeku, više služe tajkunima i oligarsima, nego građanima i pauperima.

Lustracija i kontralustracija
Fehim Kajević: Dragi brate, zbog čega Skupština Crne Gore nije donijela Zakon o lustraciji? Zar lustracija nije jedan od uslova evropskih integracija? Zar i nakon genocida u Srebrenici i Bosni i Hercegovini, političari koji su bili u koaliciji sa Slobodanom Miloševićem 1990-ih, treba da budu zaštićeni, čak i od javne kritike, o krivičnoj odgovornosti da i ne govorimo? A na drugoj strani, ja, ti, i nama slični, i dalje da budemo progonjeni?
Milan Popović: Koliko je meni poznato, od svih postjugoslovenskih zemalja, samo Makedonija i Srbija, donele su neke zakone o lustraciji, i u njihovoj primeni, napravile neke, pa makar i veoma ograničene i mršave rezultate. Što uprkos svim retorikama i propagandama, u Crnoj Gori nije napravljeno čak ni toliko, prosto je zbog toga što apsolutnu vlast u Crnoj Gori, od samog početka postjugoslovenskog pandemonijuma, ima jedna te ista, ne samo vladajuća partija, nego i nomenklatura. Vladajuću partiju i nomenklaturu nije teško razumeti. Ona je protiv lustracije jer bi svaka pa i minimalna lustracija značila njen politički kraj. Samoubistvo je, znamo, protivprirodan čin.
Zbog toga, najveća odgovornost za nedonošenje zakona o lustraciji, ostaje na SDPCG, kada je reč o takozvanim unutrašnjim, i na EU, preciznije EK, kada je reč o takozvanim spoljašnjim faktorima. Taktike i tehnike koje SDPCG i EK pri tome koriste krajnje su providne i ne previše inteligentne. Tako, nedonošenje zakona o lustraciji, SDPCG pravda strahom od „lova na veštice", kao da zabrana javnog delovanja nije najmanja moguća a ne strašna, „veštičja" kazna, za one koji su 1990-ih bili u koaliciji sa Slobodanom Miloševićem, i kao da, upravo zbog izostajanja zakonom uređene lustracije, u Crnoj Gori danas ne divlja potpuno nezakonita kontralustracija, stvarni „lov na veštice", samo ne protiv onih koji su lustraciju zaista zaslužili, nego protiv njihovih malobrojnih, upornih i javnih oponenata i kritičara. Koji i dalje hrabro podsećaju na njihove ratove i zločine.
Slučaj EU odnosno EK nešto je složeniji. U izveštajima i govorima evropskih političara, ima dosta verbalnog zalaganja za „suočavanje sa prošlošću", ali na delu redovno prevladava konzervativna i kratkovida geopolitička pragmatika. Pa lustracija uvek ostane na dnu njihovih stvarnih prioriteta. Kako bi inače mogli objasniti, da je Crna Gora Mila Đukanovića, uprkos najslabijem skoru u oblasti lustracije, u onim izveštajima i govorima, redovno „dobra priča", čak „primer u regionu".
Ono što je pri tome najporaznije, to je da najveći broj domaćih i evropskih političara, zbog njihove poslovične ograničenosti, površnosti i kratkovidosti, uopšte ne shvataju, da (ne)suočavanje sa prošlošću, lustracija i kontralustracija, nisu nikakva apstraktna i izolovana materija, kao nekakav luksuzni moral, koji jeste poželjan ali bez kojeg se navodno može ako se već mora, nego najdublje i najvažnije biti ili ne biti, ovakve ili onakve, pozitivne ili negativne, zdrave ili bolesne, demokratske ili oligarhijske Crne Gore. Da su u ratovima i zločinima 1990-ih sami izvori i temelji ove vlasti. I njene ekonomije, i njene politike, i njenog svega, dok je takva kakva je, bez suočavanja i lustracije. Te da su štete od produžavanja blokade lustracije, divljanja kontralustracije, nekažnjivosti zločina, progona žrtava, najveće, totalne, neizmerne.

Fehim Kajević: Ja sam i u svom ličnom, odnosno porodičnom životu, doživio najsuroviji etnički inžinjering, nasilno brisanje identiteta. U kolumni, u Vijestima, pisao si o posthumanoj evoluciji koja je počela. O čemu je tu riječ? Ima li i, ukoliko je ima, u čemu je razlika između masovnih zločina, posebno genocida, toliko karakterističnih za celokupnu, posebno modernu ljudsku istoriju, na jednoj, i ove ne-ljudske, post-ljudske, post-humane evolucije, na drugoj strani?
Milan Popović: Reč je o specifičnom, izuzetnom teretu čoveka našeg vremena, odnosno vremena pozne moderne, koji je mnogo, čak neuporedivo veći, nego što je bio teret čoveka ranijih vremena. Pod ovim teretom započela je i posthumana evolucija. Stvar je u tome da je tek najnovija poznomoderna tehnologija omogućila totalno (samo)uništenje čoveka i sveta, i to je jedna od najvećih novosti ovog vremena. U tome je i glavna razlika između genocida, koji je upravo zbog toga tipično moderni odnosno poznomoderni fenomen, na jednoj, i ranijih, predmodernih oblika međuljudskih antagonizama i eksterminacija, kanibalizma, ljudožderstva na primer, na drugoj strani.
Frensis Fukujama je dao značajan doprinos pokretanju i rasvetljavanju posthumane problematike početkom 2000-ih, ali on nije jedini, pa ni prvi koji se njom počeo baviti. Još pre nekoliko decenija, ovom problematikom bavio se jedan od najznačajnijih istoričara našeg vremena, Englez, Arnold Tojnbi. Pod uticajem iluminantnih ideja Arnolda Tojnbija, ali ne manje i šokantnih zločina odnosno genocida postjugoslovenskih ratova koji su tada upravo počinjali, ja sam još početkom 1990-ih, u jednom kratkom tekstu u tadašnjoj Nedeljnoj Borbi, izneo hipotezu, da bi do posthumane involucije čoveka, moglo da dođe, ne samo zbog nekog spoljašnjeg, tehnološkog, nuklearnog akcidenta, kako je to predviđao Arnold Tojnbi, odnosno kloniranja ili genetskog inžinjeringa, kako će to predviđati Frensis Fukujama dvadest godina posle, nego i u obliku neke unutrašnje, endogene, spontane samodegradacije, pod nepodnošljivim pritiskom onog tereta.
Teret o kojem je reč, po mom mišljenju, otklanja i mogući prigovor, kako je oduvek bilo tako. Kako čovek XX i XXI veka, nije ni mnogo bolji ni mnogo gori, od čoveka prethodnih vekova. Ovo o čoveku, naime da je on danas manje ili više isti kao što je bio i ranije, u najvećoj meri je tačno, ali, ponavljam i preciziram, to nije slučaj i sa teretom, teret je danas neuporedivo veći. Pa je zbog toga sasvim utemeljena, i hipoteza o mogućoj, čak verovatnoj, unutrašnjoj, endogenoj, spontanoj samodegradaciji čoveka našeg vremena. Slikovito rečeno, opasnost da čovek doživi slom, neuporedivo je veća, pod opterećenjem od dve tone, nego pod opterećenjem od dva kilograma. Pretpostavljam da je suvišno, da sada još i naglašavam, kako sam, na obnavljanje ove svoje dvadesetgodišnje hipoteze, u onoj kolumni u Vijestima, sredinom avgusta 2009, bio naveden, najnovijim razvojem događaja, u Crnoj Gori, na Balkanu, ali i u Evropi i svetu.

Na grotlu neugašenog vulkana
Fehim Kajević: Povodom bahatog fizičkog i političkog nasilja gradonačelnika Podgorice i njegovog sina-diplomate nad novinarima Vijesti 5. avgusta 2009, te saučestvovanja vrhova državne, posebno izvršne i pravosudne vlasti, u prikrivanju i pomaganju ovog nasilja nakon toga, u Vijestima si ocijenio da taj događaj označava „kraj jednog režima"? U kom smislu, pozitivnom ili negativnom? Kako u tom kontekstu vidiš ulogu vladajuće DPS? Ima li ta partija posle dvadeset godina na vlasti uopšte kapaciteta za neku pozitivnu promjenu?
Milan Popović: U metodološkom smislu reči, ja sam kompleksni probabilist, a ne dogmatski determinist, pa ću zbog toga i na ovo pitanje odgovoriti metodološki strogo i principijelno, a ne ideološki ili politički pristrasno. Dakle, veoma je verovatno da pomenuti događaj označava kraj ovog režima, pri čemu treba dodati još i to da je ovo veoma verovatno blizu čak veoma blizu onome sigurno. Zbog čega? Pa prosto zbog toga što je u rečenom događaju odnosno nasilju vladajući režim do kraja razgolitio vladavinu sile kao svoju suštinu. Što je Crnu Goru vratio u ono divlje stanje koje je ovde vladalo pre Svetog Petra Cetinjskog. Stanje ne-države, ne-poretka, ne-civilizacije. Što je veoma opasno. Pri čemu je najopasnije to što vladajući akteri ove opasnosti nisu čak ni svesni.
A da li će nakon relativno izvesnog kraja ovog režima, doći neki bolji ili neki lošiji režim, to je, međutim, u ovom momentu, još uvek krajnje neizvesno. Ovde nema nikakvog, posebno ne nikakvog pozitivnog, progresivnog automatizma. Iz ovog stanja ne-poretka, može da se izađe na bolje ili na lošije, a da li će biti jedno ili drugo, to zavisi od čoveka, to jest od svih nas u Crnoj Gori, od naših borbi, nastojanja, pa i žrtvovovanja, za ono bolje. Jedino što je relativno izvesno, da ne kažem sigurno, to je da je ono staro prošlo.
A što se tiče pitanja o mogućoj ulozi i kapacitetima DPS u svemu ovome, moram reći da ja za to pitanje i nisam baš neka adresa. „Kremljologiji" nikada nisam bio posebno sklon, sa DPS dvora ni danas nemam dovoljno informacija. Ali tako je možda i bolje. Prema kvalitetu, kredibilnosti i pouzdanosti dvorskih analitičara, uvek sam bio kritičan. Ja mogu samo da kažem, kako stvar izgleda meni, spolja, realno, objektivno. U tom, realnom i objektivnom, a ne subjektivnom i zagriženom smislu, dakle, moram da istaknem, da imam, najblaže rečeno, velike, veoma velike rezerve, prema tezi nekih crnogorskih analitičara, među njima čak i nekih koji nisu neozbiljni, o takozvanom „zdravom jezgru DPS", te o Milu Đukanoviću kao onome ko bi ovo jezgro mogao da odvoji i oslobodi od njegovih „bolesnih tkiva". Ili, da opet budem kompleksni probabilist, a ne dogmatski determinist, mislim da je rečena teza, doduše, moguća, ali, zato, malo, čak veoma malo verovatna. Toliko malo, da to graniči i sa nemogućim.

Fehim Kajević: U Bijelom Polju, u proljeće 2009, petnaest godina nakon okončanja montiranog sudskog procesa čelnicima SDA, samo sada od strane „proevropske", a zapravo iste, stare-nove vlasti Crne Gore, i pod maskom „privatne tužbe" za klevetu, nastavljen je politički progon Ibrahima Čikića, jednog od optuženih u onom procesu, i to samo zbog toga što je u knjizi sjećanja Gdje sunce ne grije opisao torturu i zlostavljanje koje je u tom procesu doživio. Ovaj obnovljeni politički progon meni je posebno teško pao zbog toga što sam Ibrahima Čikića i ja lično nagovarao da napiše knjigu zbog koje je sada ponovo na sudu. Šta nakon svega reći o crnogorskoj Justiciji i bjelopoljskom Jerneju?
Milan Popović: Ono što je još pre pola veka tako dobro sažeo u naslovu jedne svoje knjige Milovan Đilas: Besudna zemlja. Po brutalnosti i drastičnosti, sa slučajem Ibrahima Čikića, može da se uporedi, možda, još jedino slučaj Slobodana Pejovića, bivšeg policajca odnosno inspektora iz Herceg Novog, koji već godinama trpi nerasvetljene, a zapravo od strane vlasti neprestano podsticane šikane i napade, i to, slično Ibrahimu Čikiću, samo zbog toga, što i dalje časno i hrabro svedoči, o jednoj od najvećih sramota i zločina ove vlasti, deportaciji, izručenju civila Muslimana odnosno Bošnjaka iz Bosne i Hecegovine, paravojnicima Radovana Karadžića, u „zlo proljeće" ratne 1992.
Slučajevi Ibrahima Čikića i Slobodana Pejovića sigurno jesu najbrutalniji i najdrastičniji, ali, na žalost, nisu ni malo izolovani i usamljeni. I nemaju karakter incidenta, kako ih, na žalost, prilično usaglašeno, kvalifikuju policija, na jednoj, i jedan broj nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, na drugoj strani (učinak, valjda, sve brojnijih briselskih edukacija). Nego su izraz pravog obrasca.

Fehim Kajević: Po tom obrascu ispada da se žrtve najstrašnijih ratova i ratnih zločina 1990-ih i danas progone i kažnjavaju a njihovi progonitelji i dželati na vlasti još i dodatno veličaju i nagrađuju. Tvoj najkraći komentar?
Milan Popović: Obrazac o kojem je reč je onaj isti produžetak ratova 1990-ih drugim sredstvima o kojem sam i u ovom intervjuu nešto već rekao. Po tom obrascu, rat i mir su samo lice i naličje jednog istog sistema. Sistema nesmenjene i nesmenjive oligarhijske vlasti. I to je ono glavno, što velik broj ljudi, kod nas, ali i u Briselu, na žalost, još uvek ne vidi, ili makar ne vidi dovoljno dobro i jasno.
A ovaj sistem odnosno obrazac, nije samo produženo prokletstvo naše nedavne prošlosti, dokaz da kao ljudi i zajednica još uvek nismo uspeli da ispunimo čak ni ono elementarno biblijsko razlikovanje između zla i dobra, nego isto tako i neotklonjena pretnja budućnosti. Stara je istina, ratovi i zločini iz prošlosti, koji se čak ni minimalno ne apsolviraju, rasvetle i kazne u sadašnjosti, ponavljaju se u budućnosti. Mi živimo na grotlu tek ugašenog ali duboko unutra još uvek aktivnog i opasnog vulkana. I tako će ostati, sve dok ne zadovoljimo pravdu, pružimo minimalnu, pa makar i samo simboličku satisfakciju za žrtve, i kaznimo počinioce.
Zbog toga je ono što svojim hrabrim i istrajnim svedočenjem čine Ibrahim Čikić i Slobodan Pejović toliko značajno. Za sve nas a ne samo za njih. Zbog toga ih i ne smemo ostaviti bez minimalne, ljudske i građanske solidarnosti i podrške.

Razgovor vodio: Fehim Kajević – Monitor
Za objavu pripremio: I.Č.