Priča je išla otprilike ovako: Nakon što riješimo pitanje nezavisnosti Kosova, tranzicija ostatka Balkana i pristup Evropskoj uniji biće rutinska procedura. Međutim, sada se pojavila nova prepeka na putu, i to velika: Bosna.
Bosna i Hercegovina nikad se nije stvarno oporavila od svojih poslijeratnih trauma, a ispostavilo se da je Dejtonski sporazum slaba garancija. Federacija kojom se upravlja iz Sarajeva ide u jednom pravcu, dok je autonomni srpski entitet, Republika Srpska, krenula u drugom. Ni jedno ni drugo se ne približavaju EU.
Nije od pomoći što signali iz Evrope ukazuju na zastoj u proširenju. Slovenija koči hrvatski pristupni proces zbog bilateralnog graničnog spora, Grčka se protivi članstvu Makedonije zbog neslaganja oko njenog imena, a Kipar stoji na putu Turske. Njemački demohrišćani, koje predvodi kancelarka Angela Merkel, poslali su jasnu poruku uoči izbora za Evropski parlament u junu da bi ukupno proširenje trebalo da bude u drugom planu u odnosu na konsolidovanje EU.
Za mnoge je, očigledno, EU već prevelika.
Međutim, opravdanje za ono što se dešava u Bosni ne može se tražiti u svaljivanju krivice na EU. Osnovni problem Bosne je njeno rukovodstvo. Njega i nema. Bosanski politički lideri su toliko zauzeti izigravanjem velikih riba u akvarijumu da bi primijetili da uništavaju budućnost svoje zemlje.
Bosanska ekonomija je na koljenima. A vlada ipak odbija da prihvati privatizaciju, modernizaciju i reforme u vidu ekonomije ponude. U poređenju sa nivoima vladine inovacije u ekonomskom planiranju, u, na primjer, Crnoj Gori i Makedoniji, Bosna je svjetlosne godine iza njih.
Gdje su slobodne industrijske zone, poreske inicijative za strane direktne investicije, struktura podrške za mala i srednja preduzeća, stimulativni paketi za nove projekte?
Novi visoki predstavnik Valentin Incko, koji bi, kao de fakto međunarodni upravitelj zemlje, trebalo da osigura njen napredak ka članstvu u EU, moraće da obrati pažnju na to. Bosna neće opstati kao država ako se njena ekonomija ne modernizuje i ne revitalizuje. Novi tim u Stejt departmentu je izrazio veliko interesovanje za to da učini da Bosna počne da funkcioniše. Ključ za to bi trebalo da bude poznat Hilari Klinton: to je ekonomija, pobogu.
Funkcionalna ekonomija trebalo bi da bude u centru bosanske političke promjene, a privatizacija da bude jezgro bosanskog ekonomskog oporavka. Zemlja je bogata ljudskim potencijalom i ima ogromne resurse vodene snage.
Čak i u ovom globalnom ekonomskom padu, interesovanje stranih kompanija i investitora za Bosnu je veliko. Problem je što uslovi za bavljenje biznisom u Bosni nijesu idealni. Korupcija među zvaničnicima na visokim položajima i dalje je vrlo prisutna: kompanije se prisiljavaju na podmićivanje zvaničnika zaduženih za tendere. A vlada nije posvećena sprovođenu privatizacije.
Uzmimo, na primjer, slučaj BH Telekoma, čija se privatizacija razmatrala prije više od dvije godine. Jednog dana vlada kaže da je privatizacija u toku; sljedećeg je povuče iz skupštinske procedure.
Ta nedosljednost tjera najbolje strane kupce i devalvira vrijednost imovine. BH Telekom danas na tržištu vrijedi upola manje nego prije dvije godine. Razlog je jednim dijelom kolaps tržišta akcija širom regiona, ali dio problema je takođe povezan sa infrastrukturom. Bez strane stručne pomoći i tehnologije, BH Telekom će se pretvoriti dinosaurusa, nesposobnog da ponudi konkurentne usluge. To ima direktan i negativan uticaj na vrijednost kompanije na tržištu.
BH Telekomu je potreban strani partner, a postoje zainteresovani kupci. Energetski sektor zemlje je u gotovo istom stanju. Ali, ako federalna vlada ne može da se ponaša odgovorno i ponudi te kompanije za privatizaciju, Bosna će propustiti još jednu priliku da pokrene svoju ekonomiju.
Mnogi se pitaju, zašto prodavati? Zar Bosna ne može jednostavno pozajmiti novac za pokrivanje svog trenutnog budžetnog deficita i finansiranje projekata infrastrukture? Ne više. Kreditne premije i kamatne stope su visoke. A privatni novac, koji se nekad ulivao u ovaj region, sada ide kreditorima sa AAA rejtingom, koji takođe traže novac.
Posuđivanje od Međunarodnog monetarnog fonda i Svjetske banke ima i svoja ograničenja, a budžetni deficit je takođe problematičan. Bosna nije SAD i ona ne može prodavati državne obveznice u inostranstvu, a nema ni snažno trište izvoza koji bi eventualno pokrilo dugove vlade. Zemlji treba i fiskalna disciplina, što znači da su privatizacija i druge ekonomske reforme vezane za ponudu najbolji način da se postigne priliv keša u državni budžet.
EU može pomoći u identifikovanju i fokusiranju njene energije na stvaranje nove generacije lidera. Što više budemo ugađali ratnoj generaciji, to će manje mladi, preduzimljivi i ambiciozni imati inspiraciju da se bore za mjesto koje im pripada u Bosni – a to je na vrhu, vodeći zemlju prema boljem sjutra.

Borut GRGIČ - autor je investitor na Balkanu i osnivač Instituta za strateške studije u Ljubljani