Vanja Galijašević

Moram vam ispričati jednu bajku. Jako je lijepa, poučna je, istinita je, što je najvažnije.
Radnja se dešava u Sarajevu, vrijeme radnje je prije nekih godinu dana, možda malo jače.
Ali da bi bajka bila kako treba, moramo sve ispričati, tako da ćemo krenuti redom.
Glavni lik u ovoj našoj priči je mali Drobe, tako su ga zvali svi u raji, tako su ga na kraju počeli zvati i roditelji. Njegovo pravo ime je Arebio Santarose, rođen je 1987. godine u martu mjesecu. Njegovo djetinjstvo je bilo kakvo bi svi mogli poželjeti. Živio je u jednom naselju u Sarajevu koje je imalo puno parkova, igrališta, fudbalskih i košarkaških terena. Drobe je tu provodio dane i dane, igrao se, trčao je za loptom, pio sokove i lizao sladolede. Kada je porastao, Drobe je upisan u osnovnu školu u naselju odmah do njegovog, tu mu je bilo najbliže, a i sva ostala raja je išla tu, pa zasto ne bi i on? Sve je bilo kao u snu, u školi je išlo odlično, dobijao je petice, nije bježao sa nastave i redovno je brisao tablu kada je bio redar, a znalo se desiti da obriše tablu iz čiste ljubavi prema spužvi i zelenoj boji.
Nažalost, jednog dana Drobe je napravio kobnu grešku koja je glavna za nastavak naše priče. Naime, iako mu to nije bio običaj, izašao je na veliki odmor. Za njega je to bilo novo iskustvo, neistraženo, tajnovito, misteriozno. Promatrao je svoje školske kolege kako u žurbi prolaze, udaljavaju se od škole, hodaju tako brzo da skoro trče. Slušao je cvrkut ptica, promatrao je grane koje su izgledale kao da plešu pred naletima vjetra. Uživao je. "Hoćeš sa mnom i sa Marvetom", upitao je Pevadelo, njegov najbolji drug. Drobe je prihvatio bez trunke sumnje, vjerovao im je, nije uopšte slutio da će to biti njegova najveća greška. "Gdje idemo? "Je li daleko?", pitao je mali Drobe.
Pevadelo je rekao da nije daleko, ali da je njihovo odredište veoma opasno, zlo, samo rijetki se usude tamo otići. "Idemo do Vaderija, zlog kralja koji djeci prodaje da jedu", reče Pevadelo.
Kada su došli, Drobe je osjećao kako mu adrenalin raste, pojest će svoj prvi hamburger, svoj prvi obrok izvan toplog doma. "Daj tri hamburgera, ali požuri", reče Marve, nisu htjeli da dugo čekaju jer su bili jako gladni. Kada je Drobe pojeo hamburger, toliko mu se svidio da je mislio da sanja, ukus je bio nadrealan, prilozi su se jednostavno topili u njegovim ustima, imao je osjećaj da je labla stigla direktno iz raja.
Nažalost, kako to obično biva, zli kralj se samo smješkao jer je znao da je zauvijek ukrao još jednu dušu, dušu koja će ubrzo postati ovisna o njegovim hamburgerima, dušu koja će osjećati glad i kada bude spavala. Naravno, Drobe se vrlo brzo navukao na Vaderijeve hamburgere (sve osim kečapa, to mu je bila najčešća narudžba) i sav svoj džeparac je trošio u ogromnom dvorcu gdje je na ulazu stajala lutka napravljena od hiljada i hiljada labli. To je predstavljalo ono što je Drobe najviše volio u tom trenutku, predstavljalo je njegovo omiljeno jelo, predstavljalo je hamburger.
Drobe je dobio 15-ak kila za kratak period i polako je počeo da tone. Njegova duša je propadala, a stomak rastao, jeo je sve više i više, njegova standardna narudžba se popela na dva hamburgera odjednom, a bilo je perioda kad bi pojeo i tri.
Pola godine kasnije, Drobe je postao ogroman, kolutao se po cesti, nije mogao preći deset metara a da se ne zapuše.
Ipak nije shvatao opasnost, nije se previše sekirao. I debeli ljudi žive, tješio je sam sebe, i debeli ljudi se žene, imaju posao, prave djecu, voze auta.
Jedne noći, nakon što je pojeo svoja dva hamburgera, Drobe je usnuo čudan san, ustvari on je mislio da je to san. Dok je spavao, začuo je glas: "Deeeeeebeli. Debelindžo, čujes li me?" Probudio se ujutro sav u znoju, nije mogao da vjeruje, nije mogao da shvati da je sanjao nešto tako grozno, tako podmuklo. "Idem ja kod Vaderija da se smirim i da pojedem hamburger, lakše će mi biti", reče i tako napravi. Taj dan je nekako brzo prošao, smušeno, Drobe ga je proveo u razmišljanju, onaj glas mu nije izlazio iz glave. Legao je isprepadan, nadao se da je to bio samo san, da se neće ponoviti. Ali, negdje oko pola tri opet je počelo: "Prinče iz zemlje zvane Dembelija, ti se praviš lud je li? Ignorišeš me mangupe debeli, kako te nije stid? Budi se stoko debela, BUDI SE"!
Drobe je bukvalno plivao u znoju, sav se tresao, shvatio je da to ne može biti san, shvatio je da upravo proživljava svoj najveći košmar, proživljava ga budan. "Šta hoćeš od mene, oj ti glase bezobrazni i nadasve drski? Šta želiš"? Želim da ti pomognem Drobe, tebi treba pomoć, začuo je opet. Ne smiješ više toliko žderati, to moraš zaustaviti. A sad, ako te neće strefiti kap, pokazat ću ti se, vidjet ćes me, želiš li to? Jadni Drobe je samo klimnuo glavom i za tren oka se ukazala prelijepa vila u uskoj majici do pupka i u farmerkama niskog struka.
"Ko si ti? Šta želiš od mene", reče Drobe. "Ja sam vila koju su poslali da te spasi. Sigurno te zanima moje ime? Zovem se Pepelguza i sedam hamburgera, ustvari to mi je nadimak, moje pravo ime je Arobica Lirano, zovu me ovako jer sam prošla pakao koji ti sada prolaziš", reče Pepelguza. "Kakav pakao? Ne prolazim ja kroz pakao, meni je super ovako, baš volim one hamburgere".
"Ti si Drobe potpuno otišao, navukao si se skroz, jedina sam ja koja te može spasiti. Da ti otvorim oči, poslat ću ti djevojku u koju ćeš se zaljubiti, ona će te natjerati da smršaš, jer samo ljubav može pobijediti zlog Vaderija". Prije nego što je stigao išta reći, princeza je nestala, a Drobe više nije mogao da spava.
Sutradan, kada je došao u školu, vidio je najljepši prizor od svih. U klupi u kojoj je on provodio sate i sate sjedila je najljepša djevojka koju je do tada vidio. Imala je dugu crnu kosu, prelijepe crne oči i osmijeh koji je prosto ledio srce.
"Jao kakav komadić slatkiša", reče Drobe i odmah se zaputi do djevojke.
Priča je počela i na kraju nastave, Sevina ga je odvela u jedan ćošak i rekla mu: "Slušaj Drobe, jako mi se sviđaš, jako si simpatičan, ali ima samo jedan problem. Debeo si kao tri medvjeda, a ono što ja volim je vitak i zgodan momak. Pošto si mi se jako svidio, imaš pravo dobru priču i jako lijepo mirišeš, odlučila sam da ti dam dva mjeseca roka da smršaš. Ako to uspiješ, bit ću tvoja zauvijek, rodit ću ti prekrasnu djecu, a moj otac Emario će ti pokloniti pola svog imanja. Sad moram da idem, sutra nam je kontrolni, a ja veze nemam".
Drobe je ostao zgranut, nije mogao da se pomakne od iznenađenja. "Sve se desilo kao što je Pepelguza obećala", reče sam sebi i krenu kući. Kao i prošlih noći, tačno u pola tri Pepa (tako je zvao Drobe) se pojavila.
"Jesi vidio debeli", reče Pepa. "Jesam ti rekla da ćeš se zacopati do ušiju, jesam li te mangupski odradila priznaj"? Drobe je ostao zbunjen, nije mogao da vjeruje šta je upravo čuo.
"Vilo draga, ja nisam znao da ti imaš takve moći, ko zna šta sve još možeš, ne smijem to ni da pomislim, od sada ću sve slušati šta mi budeš govorila. Dobro, debeo jesam, ali ja ne mogu da se promijenim, Vaderije me zarazio svojim hamburgerima i ja jednostavno moram tamo da idem. Šta da radim?", reče Drobe.
"Sad ću ja tebe u red dovesti debeli, nećeš ti više meni jesti, sad ćeš imati trening k'o u vojsci, vjeruj mi da ćeš prokleti svaki hamburger što si strpao u te žvalje", reče vila pomalo bezobrazno. Shvatila je da ne može drugačije, mora ga naružiti, jedino tako će shvatiti svoje pogreške.
Vila je obećanje ispunila odmah sljedeći dan. Kada se Drobe probudio, na stolu je vidio papir sa upisanim danima u sedmici. Kod svakog dana su pisale njegove obaveze, shvatio je da će se sav njegov život svesti na mršanje i na opasne treninge. Neće mu biti lako. Znao je to. "Kuku meni jadnom i debelom, pa k'o normalan može ovo izdržati? Vidi ovog četvrtka, majko moja mila, imam vježbe od osam ujutro do deset, pa hodanje od jedan do dva, a kao šlag na tortu moram plivati od sedam do pola devet. Ima da crknem", kukao je Drobe.
Treninzi su bili jako teški, Drobe je samo na to mislio, samo se na to koncentrisao. Riječi Pepelguze su se obistinile, proklinjao je svaki hamburger, svaki čips, svaku coca-colu što je ikada popio, plakao je. Nije plakao od bolova, nije to bila fizička bol, njega je boljela psiha.
Boljelo ga je što je bio takav, što nije razmišljao glavom, što nije shatio da je Vaderije zao čovjek koji samo truje ljude svojim hamburgerima. Koliko je samo propatio, koliko je samo prepreka prešao, koliko je davao sve od sebe. To se na kraju isplatilo. Drobe je smršao 23 kile. Bio je prezadovoljan. Uspio je. Stekao je kondiciju, riješio se stomačine i ogromnih nogu, bio je zgodan. Svaki dan se nagrađivao, postao je gori od bilo kakve djevojke, stalno je išao po šoping centrima i kupovao sebi odjeću.
"Super izgledam, nema šta. Lafac sam pravi, ma gorim", govorio je sam sebi Drobe.
Vjerovatno svi očekujete njegovu veliku romansu sa Sevinom.
Nažalost, moram vas razočarati i reći vam da to nije istina. Drobe je došao u školu, sav sretan, obukao je usku majicu, farmerke dva broja manje nego što je prije nosio i bijele Lacoste patike, naravno stavio je i sunčane naočale, a kosa je išla u krijestu.
"Joj kako gorim majko moja mila, pa ja mislim da trenutno nema većeg lafa od mene", tiho je šaputao sam sebi. Kada ga je Sevina vidjela, jednostavno se skamenila. Nije mogla da vjeruje da je to isti onaj Drobe koji se kotrljao po cesti. Prišla mu je i rekla: "Izvini momak, ali jako me podsjećaš na mog poznanika Drobeta, ne znam ni što sam ti prišla, ali ovo sam ti morala reći". Drobe je skinuo naočale laganim pokretom, izvukao je jedan Marlboro, lagano ga zapalio, povukao prvi dim, pogledao Sevinu praznim pogledom i rekao: "Nije problem što si prišla, jako cijenim tvoju hrabrost da priđeš ovakvom mačku kao što sam ja, ali ću te morati ispraviti, ovaj momak koji je pred tobom ne liči na Drobeta, on je Drobe".
Kada je čula ove riječi, Sevini je sve bilo jasno, bilo joj je jasno da je postao ufuran, da je konačno postao svjestan svojih vrijednosti i svojih kvaliteta, bila je svjesna da će primiti korpu. "Dobro, Drobe dragi, izvini, nisam te mislila ometati, to mi nije bila ni najmanja namjera, samo nisam mogla da povjerujem da si to ti".
Kada je ovo čuo, Drobe je samo pogleda i tiho izusti: "Nemoj ni slučajno pomisliti da sam smršao zbog tebe, možda sam to u početku i mislio, ali vremenom sam osjećao sve veće gađenje prema tebi. Zašto? E pa reći ću ti zašto. Ti si, Sevina, još jedna u prolazu, nisi mi bitna ni jedne sekunde, nemaš ono što bi mene zainteresovalo. Tvoje razmišljanje je najblaže rečeno glupo. Zašto? Reći ću ti zašto. Svaki čovjek vrijedi onoliko kakvim se pokaže. Nije uopšte bitno da li je debeo, mršav, visok ili nizak. Vrijedan je koliko svojim djelima to pokazuje.
Tačno je da si lijepa, tačno je da si zgodna, tačno je da možeš imati skoro svakoga, ali vjeruj mi, tačno je i to da mene ne možeš i nećeš imati. Nikada. Žao mi je".
Sevina je počela plakati, nije više mogla izdržati, ovakvu reakciju Drobeta nije očekivala. Brzo je otrčala iz škole i narednih sedam dana nije dolazila. Nikako.
Drobe se posvetio knjizi i učenju i na kraju je upisao žurnalistiku. Čim je došao na faks, zauzeo je svoj poznati stav, stav čovjeka koji puno vrijedi, koji možda i pretjeruje, ali zauzeo je stav čovjeka koji više nikada neće dozvoliti da bude vučen za nos. Nikada.
Za ženski dio publike, pogotovo onaj sa žurnalistike: Ako ga sretnete na faksu, u gradu na kafi, bilo gdje, nipošto mu nemojte prilaziti jer je taj momak ufuran, misli da je osvojio čitav svijet, misli da je vrh.
Možda je on u krivu, možda tako ne treba, možda griješi, ali on je sretan. Vjerujte mi na riječ, informacija je provjerena, lično sam ga pitao.

P.S. Sva imena su izmišljena, a svi događaji nemaju apsolutno nikakve veze sa stvarnošću.

Autor je student Fakulteta političkih nauka u Sarajevu - odsjek žurnalistika.