Srbijanski pisac i pjesnik Stefan Simić na FB je objavio tekst koji u nastvaku objavljujemo cjelosti:

- Pričao mi rodjak,
koji živi u centralnoj Srbiji i nije bio u ratu,
kako je bio, devedesetih, na jednoj proslavi, u svom gradu, daleko od Bosne,
i neki tip, koji tek što je stigao sa ratišta, valjda na produženi vikend,
prepričavao anegdote
i u jednom trenutku mu predložio:
— Mali, dođi neki dan da pucaš na Sarajevo.
Dam ti haubicu, i udri. —
Još mi odzvanjaju te reči...
Pitam ga: — Zvao te da pucaš u neke mete? —
pošto ga nisam iz prve razumeo.
— Ma ne, okupirali su grad, pa odozgo, sa okolnih brda, po svemu, pa šta dohvatiš... —
Na grad?
Na ljude?
Ne sećam se da sam skoro čuo okrutniju priču.
Okupiraš grad i pucaš.
U koga, zašto?
Ne znaš tačno, ali pucaš.
Pucaš dok ima metaka, dok ti ne dosadi...
Dovedeš redom društvo, prijatelje, familiju,
i pucate.
Kao neiživljeni klinac na video igricama.
Samo što su ovo realni ljudi, realne kuće, sve realno.
I pucaš.
Bez da te je briga da li si nekoga ubio
dok spava,
dok čita ili svira gitaru,
dok umire od gladi,
dok ne zna šta će sa sobom,
a meci prolaze...
Ne znaš ni odakle, ni zašto,
samo krenu,
niotkuda,
i udaraju svuda — po sobi, telu, uspomenama...
I možda i imaš šanse da preživiš,
ali nemaš šanse da se od svega toga ikada oporaviš.
Da i posle, mnogo posle,
ti se priviđa sve to isto,
kao u najgorem košmaru,
a ti zaključan,
na odloženom streljanju, koje svakog časa može da se desi,
bez najave.

* * *
Kada sam prvi put imao nastup u Sarajevu,
ne tako skoro,
jedan stari Sarajlija, na moje pitanje u vezi smeštaja,
rekao mi je da bi me rado primio na noćenje,
ali da se njegova žena zaklela
da joj niko, ko dolazi iz Srbije,
neće prespavati u kući.
Nisam je tada razumeo.
Samo sam odmahnuo rukom, kao na neku glupost.
Nakon ove, i mnogih sličnih priča, razumeo sam je.
Da ti neko godinama puca na grad,
upoređujući grad sa kurvom
i redaljkom,
i svi imaju pravo, svako svoju turu
ludila i metaka,
da pokaže da je muško...
A to što neko strada, ma koga briga?
I ko to zna?
I gde se to piše...
Nekad je bilo "Valter brani Sarajevo,"
a posle —
"Valter ruši Sarajevo."
Srećom, Sarajevo nikada neće biti srušeno.
Ostaće večno da žive svi ti dragi likovi u njemu
i da čine dušu grada,
iako ih odavno više nema.
Kiko, Mirza, Davorin, Kemo, Dario...
Jesu pucali u njega, jesu ga ranili,
ali nisu ga ubili.
Niti će.
Sarajevo je slobodno.
Bosna je slobodna.
Sarajevo je živo.
Bosna je živa.
I nije srpska, i nije hrvatska, nego svačija i ničija.
Tačnije, svoja.
I svih nas koji je nosimo u srcu.

Autor: Stefan Simić