Moju kuću su pretresali HVO bojovnici nekad u ljeto 1993.godine. Tražili su radio stanicu i oružje. Navodno su dobili dojavu, da mi to imamo u kući.

A razlog pretresa i maltretiranja bio je taj, što je brat bio u Armiji R BiH, koja je u tom periodu nije držala Vareš pod kontrolom.

Upali su nam u kuću, u obući, ni pokušali se nisu izuti, vrlo nadmeni, prevrtali su sanduk u kojem je bilo brašno, zavirivali u svaki ćošak, izvlačili haljine iz ormara. I sve to smo mirno gledali, do trenutka dok jedan od bojovnika nije posegnuo rukom da sa stola na pod baci Kur'an i časopis Zemzem, tad sam dreknula, - da se nisi usudio, Kur'an baciti na pod-, moj glas i ljutnja u njemu zaustavili su mu ruku, pogledao me i rekao - a što si ti mala radikalna-.

Nije oborio Kur'an na pod, nisu našli radio stanicu niti oružje, znali su oni da toga nema i bez prevrtanja kuće, ali trebalo je zastrašiti, pokazati nam da smo porodica pripadnika Armije RBiH, a to se ne prašta.

Prvi puta kad sam buknula braneći svetost Kur'ana i pravo da u svojoj kući na stolu držim Knjigu koju slijedim, i budem domaćin u kući, bojovnika me nazvao radikalnom.

Nema on pojma ni danas, koliko sam tad bila ponosna na sebe, na svoj radikalizam, na stav da se u mojoj kući poštuju moja pravila, pod cijenu da ode glava.

Vremenom sam se o radikalizmu vlastitom i kolektivnom naslušala svega, sve ono što su ovi koji nas radikalizuju uživali od postanka, a moj narod krvlju plaćao, isti ti su nazivali radikalizmom Bošnjaka.

Tako smo radikalni jer smo svjesni identiteta, radikalni smo jer ne damo na sebe, a pri tome ne ugrožavamo druge, radikalni smo jer hoćemo da se pitamo i odlučujemo o sebi, ne dopuštamo da o našoj sudbini odlučuju drugi, poučeni iskustvom da kad god se o nama bez nas odlučivalo, nas nije bilo kao naroda, ostali bi bez jezika, identiteta, svedeni na vjersku skupinu. Radikalni smo što nećemo da zaboravimo ono što smo preživjeli, a to je genocid i UZP. Radikalni smo, što znamo kome dugujemo zahvalnost što smo opstali, a to je Armija RBiH. Radikalni smo jer ne pristajemo da nam je najveći stupanj slobode to što nam neko dopušta da idemo u džamiju.

Radikalni smo jer zamo dokle sežu granice naših prava i slobode, i što nikoga nećemo da pitamo za dozvolu da budemo to što jesmo. Radikalni smo što smo svjesni da smo većinski narod i kao takvi imamo obavezu da vodimo procese u državi. Radikalni smo što nam više Ivo i Jovan nisu autoriteti, nego se sami sobom grijemo. Radikalni smo jer smo konačno shvatili da smo narod knjige, a ne lopate, mada se mi lopate s ponosom uhvatimo, ali po našem izboru, a ne tuđem određenju. Radikalni smo jer imamo svoje heroje, više nas ne mogu natjerati da nam oni prave mitove u koje ćemo vjerovati.

Radikalni smo, jer se naš glas čuje, a oni to nisu navikli.

Radikalni smo jer nismo poslije genocida i UZP-a posegnuli za osvetom, nego smo posegnuli za pravdom i uspjeli ih osuditi i u historiju zapisati kao zločince.

Kad god im kažemo - da se niste usudili-, radikalni smo, a ja se ponosim na to što naš radikalizam pokazuje da nas više neće tlačiti.

Radikalizam je ući u tuđu kuću, prosuti brašno, izvrnuti ormare, pokušati Svetu knjigu pod noge baciti, a hrabrost je viknuti - da se nisi usudio-…

Možda i Ivo čuje kad mu viknem - da se nisi usudio, Ivo-...