Očuvanje vlastitog identiteta, jezika, kulture i običaja Bošnjaka predstavićemo kroz prizmu, Zavičajnog kluba ,,Bihor” krot XII Dane Bošnjačke kulture koji su održani 9-10 decembra 2022. godine u Rumelangu. U ovoj kulturnoj razglednici iz Luksemburga zabilježio sam samo jedan dio životnih priča nekih od najistaknutih aktivista samog kluba koji su u Luksemburgu postali značajni privrednici, visoki članovi gradske uprave, ministarstava, političkih partija ali i samog društva. Njihove životne ispovijesti i priče nose sa sobom ljubav i gorčinu, život i borbu, želje i očekivanja, nadu i strah. Poznati po svom aktivnizmu i brojnim humanim akcijama predstavljaju jedno od najupsješnij društva naših iseljenika van svoje matice. Ljubav prema Crnoj Gori, rodnom Bihoru, ali i sjeveru Crne Gore pratila ih je i nosila kroz sve nedaće i oluje različitih istorijskih i životnih razdoblja. Kad god treba oni su tu za sve nas, zato i Crna Gora treba da kroz jak sistem svojih institucija bude njima posvećena na pravi način jer oni to zaslužuju. Izgradili su svojim teškim radom ime i ugled koje je na ponos nama u Crnoj Gori, Luksemburgu ali i čitavoj Evropi.
Jednu od takvih heroina mladu uspješnu i elokventnu Bošnjakinju Amilu Pačariz upoznao sam u ZK-Bihor njen aktivizam polet želja za napredovanjem, očuvanjem vlastitog identiteta ljubav prema Crnoj Gori čine je u svakom pogledu posebnom. Amila Pačariz je rođenja u Luksemburgu u gradu Dudelanžu 1995. godine njeni roditelji su prva generacija naših iseljenika koji su došli da rade. Zvršila je osnovnu i srednju školu, kao i školu za vaspitače. Od najranijeg djetinjstva gledajući borbu svojih roditelja za njen odgoj školovanje ali i za bolji život znala je da jedino znanjem i obrazovanjem može postići napredak u društvu koje pruža šansu svima. Zvršila je fakultet socijalnih nauka sa smjerom za višu edukaciju i višeg vaspitača 2019. godine na fakultetu je bila asistent svojim profesorima već od drugog semestra. Želeći da unaprijed život iseljenika, lokalne zajednice ali i same države Luksemburg uključila se u politički pokret zelenih u Ešu. Jedan dio svog angažmana je posvetila socijalnim pitanjima i afirmacijom mladih. Nakon završetka fakulteta zaposlila se u okviru gradske komune i od 2019. godine je direktorica ustanove za đecu jer rad i podršku mladima smatra itekako važnim.

Na moje pitanje da li je bio težak put do uspjeha odgovorila je: ,,Imala sam punu podršku svojih roditelja i sama duboko svjestna da jedino svojim obrazovanjem i ličnim napretkom neću proći teškim životnim stazama kojima su prošli mnogi naši iseljenici. Profesori koji su sve sami stranci imaju poseban odnos prema mladima i to mi je puno značilo tokom čitavog obrazovanja. Između120 kandidata uspjela sam da dobijem svoju šansu da budem asistent na fakultetu i u mojoj generaciji bila sam jedina žema kako oni kažu sa EX YU prostora na što sam posebno ponosna.” Prepoznajući njen kvalitet profesori je uključuju u veliki projekat konferencije fakulteta soacijalnih nauka Evrope održanom 2018. godine učestovovala u pripremanju nastavnih programa i procesa kao veoma zahtjevnog vida obrazovanja studenata.


Njena porodica je bitno uticala na njenu odluku da se posvetim nauci i obrazovanju zbog šasni koje pruža Luksemburg. Profesori kada prepoznaju kvalitet svojih studenata čine dodatne napore da podrže one koji imaju ogromnu energiju i želju da budu dio tog sistema. Mentalitet Luksemburžana je naprosto takav da kroz svoje viđenje multikulture daju doprinos svim nacionalnim zajednicama na njenom tlu. O ZK-Bihor kaže: ,,Moja želja da budem dio ZK-Bihor proistekla je kako bih dala svoj puni doprinos našoj bošnjačkoj zajendici. Kako bih podržala i okupljala sve mlade spremne da mi se pridruže na putu napretka ali i očuvanja sopstvenog identiteta. Članica sam kluba od januara tekuće godine na mjestu potrpresjednice. Ponosna na sve ono odakle sam i čemu pripadam. I iskreno vjerujem da smao obrazovanjem i radom na sebi možemo biti svi zajendo bolji i uspješni.”
Na moje pitanje: Šta je tebi Crna Gora i šta te veže za nju? Odgovara: ,,Crna Gora je meni sve od deda i nane, planina, mora, jezera rodnog kraja svakog izvora travke i kamena, svega onog što me veže kroz kulturu, književnost, naše sastanke i rastanke, miris pogače, pite, rodnog sela veže za. Crnu Goru. Mi ovdje nemamo familije sva naša familija je u Crnoj Gori. Čim bi završili sa školom 15, jula već 16 bi išli za Crnu Goru i vraćali se tzek dva dana pred početak škole. Tamo su moji prijatelji, emocije sve jednostavno je to zemlja mojih predaka na što sam ponosna. Crna Gora i Luksemburg gaje zajednički multikulturu. Obje države imaju svoja prirodna bogastva i resurse koje Luksemburg iskreno bolje koristi a Crna Gora ih ima više. Ono što Luksemburg priželjkuje to Crna Gora odavno ima pitanje je samo sposobnosti i države i sistema i pojedinca da se na pravi način to iskoristi.

Tokom razgovora upitah: Šta je za tebe maternji jezik i šta bi poručila mladima u Crnoj Gori? Odgovori mi: Jezik je za mene pitanje identiteta mog naroda ja ga govorim kao da sam rođena u Bihoru, govoriće ga i sjutra i moja đeca da bi sačuvali sve ono što krasi našu kulturu. Mladima poručujem da se posvete obrazovanju, da se kroz život bore da vjeruju u sebe i u bolje vrijeme. Ni meni niko ništa dao nije sama sam se borila i izborila u životu. Neka vas lijepe misli i dobre ideje uvjek vode ka putu uspjeha. A on kad tad mora doći.