Piše: Božidar Proročić, književnik i publicista: Jednom krvavi rat u Ukrajini mora stati ja im želim iskrenu pobjedu da sačuvaju sve ono što tu drevnu državu čini posebnom a ruskim vladarima i zločincima izlazak pred međunarodni sud pravde đe bi jednom za svagda stavili tačku na ovu mračnu epohu i etapu Putinove Rusije koja želi da bude imerijalna politika okupacije i nastavak poltike nekadašnjeg Moskovskog carstva a sve takve tvorevine se kad tad uruše same od sebe poput domino efekta pitanje je dana kada će se demokratski procesi desiti u Rusiji i kada će diktator potonuti u svojim bolesnim ambicijama.

Politika rata Vladimira Putina oligarha i diktatora prema Ukrajini se nastavlja nesmanjenom žestinom. Gađa se Kijiv taj drijevni prijestoni grad u kome su sačuvana najveća kulturno-istorijska zdanja još od Kijivski Rusi. Putinovi jahači apokalipse vođeni ratno-huškačkom i vojnom mašinerijom do sada su prognali na milione civila, popalili, popljačkali, silovali, ubili i porušili sve što su mogli čineći neke od najvećih zločina bez presedana i stvorivši štetu koja se broji u milijardima eura. Američki pisac i filozof Noam Čomski u svom intervju ,,Orvelova dvomisao kao načelo našeg doba” navodi: ,,Kako se agresija opravdava time da Ukrajina ,,istorijski ,pripada Rusiji”, sva objašnjenja zasnovana na skorašnjoj postsovjetskoj istoriji kako bi se drugačijim odnosom prema Rusiji mogla izbjeći ruska agresija na Ukrajinu nemaju mnogo smisla. Ne zato što ne postoji, to jest ne može se zamisliti, bolji sistem evropske i svjetske bezbjednosti od ovoga koji je sada na probi, već zato što svakako, sa tačke gledišta ruskih vlasti, novi sistem nikako ne bi mogao biti onaj u kojem je Rusija jedna od država u Evropi od Atlantika do Urala ili čak do Vladivostoka. Ruske vlasti vide Rusiju kao svjetsku silu, a ne samo kao evropsku državu. I kao svjetskoj sili, njoj pripada, kako ruske vlasti to razumiju, pored ostalog, i Ukrajina, a i dijalog, da to tako nazovem, sa Amerikom o evropskoj bezbjednosti. Potrebna je, dakle, sa ruskog stanovišta, promjena odnosa snaga, a ne evropeizacija Rusije. A na ovo drugo, odnosno na odsustvo napora da se Rusija evropeizira, svode se sve kritike postsovjetske evroatlantske i posebno američke politike.”

Sad znamo šta znače bolesne ambicije diktatora Putinu da osvoji Ukrajinu. To znači prihvatanje ne samo ,,sitnog” teritorijalnog kompromisa u Donbasu, već Putinove imperijalne ambicije i lične pretenzije. A takvu ambiciju treba bezuslovno odbaciti upravo zato što nas sve proganjaju iste katastrofe, iz bliže ili dalje prošlosti teritorijalni integritet Ukrajine treba sačuvati u njenom izvornom obliku. Svaka dalja agresija Rusije i nastavak politike rata prijeti da zapali i onako često uzavrelu Evropu. Opasno zveckanje i prijetnja nuklearnim oružjem je samo jedan od mehanizama koje Putin koristi u najmraćnije svrhe svoje ideologije i očuvanja svoje lične pozicije u Kremlju. Oni koji se zalažu da se podrška Ukrajini smanji i poveća pritisak na Kijiv da pregovara, što uključuje prihvatanje bolnih teritorijalnih odricanja, vole da ponove da Ukrajina jednostavno ne može da dobije rat protiv Rusije. To nije tačno, jer ja u tome vidim veličinu ukrajinskog otpora: rizikovali su nemoguće, prkoseći pragmatičnim proračunima, i najmanje što im dugujemo je puna podrška. Da bismo to uradili, potreban nam je jači Nato – ali ne kao produžetak američke politike. Potrebno je ovaj drevni narod hetmana, kozaka i Vladimira I Velikog osnivača Kijivski Rusi bude podržan sa svih relevantnih političkih adresa, kako sa evropskog tla tako i širom svijeta.

Nijedan dan rata nije lak on nosi ogromne i bolne gubitke, stradanja nosi sve što strahote rata mogu da nose sa sobom. Niko ne može osporiti da se Ukrajinci bore i ginu za Evropu. Obrazlažući pozitivno mišljenje Evropske komisije, jedan visoki zvaničnik iz Brisela rekao je: „Komisija ne zaboravlja da je Ukrajina jedina zemlja u Evropi u kojoj su pucali na ljude i ubijali ih zato što su izašli na ulice sa zastavama EU. Ne možemo im sada reći: ,,Žao nam je, izabrali ste pogrešnu zastavu.“ Takva odluka je strateški važna za Evropu u cjelini. Ovde nije u pitanju samo sudbina druge najveće zemlje u Evropi. Pored preporuke da se Ukrajini dodijeli status kandidata, uz „puno razumijevanje“ da je nakon toga potrebno preduzeti određene konkretne korake, komisija je preporučila da se isti status odobri i Moldaviji koja leži između Ukrajine i Rumunije, uz „puno razumijevanje“ da su nam potrebne promjene šireg zahvata. Ovo je samo jedan od načina i mehanizmama kojim bi smo Ukrajini dali punu podršku u ovim teškim trenucima rata i brutalne ruske vojne doktrine. Ako malo dublje analiziramo istoriju Rusije zapitaćemo se, šta se desilo sa Ruskim carstvom? Raspalo se na kraju imperijalističkog rata. Šta se desilo sa Sovjetskim Savezom? Raspao se na kraju Hladnog rata. Šta će biti sa Ruskom Federacijom??? Odgovor je očigledan, mada će mnoge ,,rastužiti.” Ruski patriotizam je takav da čak ni oni koji se protive režimu u Kremlju nisu spremni da priznaju imperijalnu i zločinačku prirodu sadašnje ruske države i njenog oligarha čije krvave ruke danas mašu prijeteći Evropi ali i svijetu. Čak i oni koji aktuelnu rusku vlast smatraju nepravednom, nekompetentnom ili jednostavno opasnom, vjeruju u opstanak Ruske Federacije u njenim granicama a da li će ona opstati? Jednom krvavi rat u Ukrajini mora stati ja im želim iskrenu pobjedu da sačuvaju sve ono što tu drevnu državu čini posebnom a ruskim vladarima i zločincima izlazak pred međunarodni sud pravde đe bi jednom za svagda stavili tačku na ovu mračnu epohu i etapu Putinove Rusije koja želi da bude imerijalna politika okupacije i nastavak poltike nekadašnjeg Moskovskog carstva a sve takve tvorevine se kad tad uruše same od sebe poput domino efekta pitanje je dana kada će se demokratski procesi desiti u Rusiji i kada će diktator potonuti u svojim bolesnim ambicijama.