Nisam!
Jer me tako udaljavaju još više. Guraju u daleki tefter, đe se upisuje samo ‘nako, k’o bajagi. A kad god su me tefterili ja sam bio zakinut. Jednom me ima pod nekim drugim imenom. Drugi put me ima “neopredjeljen”. Kako mogu biti neopredjeljen kad dobro znam ko mi je majka i ko mi je otac?
Nisam ja travnički kopilan da mi se i dan danas nagađa ko je otac. Taki su se beli opredijelili. Ihhh!

Još se naslonim na dedine nišane zarasle u mahovinu, i zamislim se kako mi se žilje baš tu prekida. Drugo, ono starije žilje, ostalo među hercegovačkim stijenjem u napuštenom selu, kada mog pradedu i dedu sa mojim babom u naručju i dedinim bratom, protjeraše prije onog tamo rata. Jah!

Pa su nas onda upisivali sa onim velikim M. Ono k’o biva, sad se ne trebamo buniti. Dali nam nešta veliko. Hehej, veliko M! Ama mogli su serbez prikačiti i ono ostatak slova što nam ih nisu pisali, a dali nam. U naturi! Još se držali za svoju bezobrašćinu, k’o vele da nam slikovito pokažu to veliko M.

Nije nam ni to potrajalo vele. Isti kidisaše da nam izbrišu i veliko i malo. I staro i nejako. Sve!
Mogao je moj amidža popiti po neku u anam’ njihovoj kafani, ali kada su krenuli brisati nisu ga pitali pije li? Jook! Nego su znali kako se zove i odma’ s njim u logor . Ne valja! Isto k’o mog babu koji je i klanjao, i postio...i nije pio. Ali ne valja kako se zove. To mu bi mahana! Neke pobiše, neke izranjavaše da pate za cio život. Selo zapališe i sve u logor odvedoše. A prve nam komšije!
Pamtim ja! (podiže kažiprst desne ruke visoko, stoji šuteći koji trenutak pa nastavlja)
Sto puta mi je pripovijedao babo kako sam se rodio u gladnoj godini. Daidže na konjima dotjerale žita sa planine, da sitan evlad ne skapa od gladi. Babo u čamcu prevozio voće za dobru dnevnicu. Kako je Ahmed efendija došao pješke šest kilometara da mi ezan na uho prouči. Znao je i babo. Proučio je nama četvero, ali eto pazio se sa efendijom Ahmedom. Efendiji bi drago da to on učini.

Plaho fin insan bio. Zato ja nisam odavde!

Ime mi je Husein!

Od babe i majke. Evo neću im imena spominjati jer bi ih odmah tamo tefterili, a ja hoću da je meni samo pravilno kad mi se babom i majkom zovu. I sad ih znam dozivati u rane sabahe:
-Babooooo!
- Majkaaaaaaaaa!

A moj se glas odbija od njihove bijele nišane. Poleti nebesima kud će i duša, i vrati se, pa se omota oko nišana da čeka prvu zraku sunca. Tako ih bolan ugrijem jer kamen je to, znaš. Onda im proučim sve što me Ahmed efendija naučio. Sve! Ašićare k’o da izmile pored nišana da me čuju. A suze kaplju na onu našu ilovaču, evo k’o sad. Vidi bolan, niđe se bolje nemere insan isplakati. Ilovača ne da suzama da prođu u te zemljane dubine, nego napravi jezero. Nek’ se ‘tice mogu suzama napojiti.

Ja sam Husein!

Nisam ja dizao bune. Previše volim ljude da bi ih u bunama trošio. U krvi ne vidim ljepotu boje, iako svaku boju volim. Moje je oruđe riječ. I kada govorim i kada pišem. Kada dušmanska puška utihne, kidišu nam na jezik. Na riječ! Zato ja držim do nje i tražim da me za riječ vežu. Nemam ja rogove! Neki bi htjeli da mi ih prišiju, k’o biva lakše im sa hajvanom, nego sa insanom. Ne dam, jok!
U mojim rukama puška ne puca lahko. Mirujem tako dva milenija dok mi ne barnu u ovaj grumen zemlje (pa pokazuje na prsa otkopčana) Onda ustanem! E nećeš!

Gura dušmanin da se pomaknem tamo, đe se godina u dva dana broji, đe se ezan ne čuje. Ali neću! Ne’š me pomaknuti. I puška moja zahrđala tada zapuca da ga otjera. Barno si nesrećo! Sada ti valja i moje puške pjesmu čuti. Ne udara okidač radi mlade, nego radi crnih svatova što crne namjere donose.(Šuti, oborene glave kao da čita zapis na grumenu ilovače, pa nastavlja).

Nisam ni onaj Husein što iz ruševine džamije zida. Onaj, što je drugome kuću pravio dok su mu isti prljali džamijski prag, čim je sagradio. U meni nisu mogli srušiti Stari most a pucali su. U meni džamija usprav stoji. Bijeli se na suncu k’o cvijet ljiljana i onda kada su tonu dinamita pod njom zapalili. (pada na sedždu i ostaje koji trenutak, zatim ustaje i dugo gleda daljinama njemu vidljivim).

Nisam ja bolan odavde!

Jer kad je nešto OD začas mu prikače i ono DO, a to mu je hatma, nema dalje. Onda te za čas donekle, pa će kasnije odnekle. (Pokazuje rukom od šake do lakta, pa nastavlja) Ama, sve im njihovo OD-DO!
Ja sam Husein!

Od babe i majke. Zakotrljao se u ovaj grumen ilovače. Ako me otkineš od moje zemlje otkin’o si me i od njih. Ne dam! Ne dam, ptice mojih šuma što me uspavljuju. I ovu rijeku što žeđ mi gasi i samoću tjera. Ona me bolan zagrli iskreno k’o djevojka čije ruho na smilje miriše.

Njezin mi žubor derte probudi k’o da sam, ne dao Bog ždrijepčeve krvi kuš’o. A rijeka zelena, zelenija od očiju što mi na san izlaze. U njima bolan nema ni zehre mraka. I zraka sunca ovdje je vrednija od onog dunjaluka što mi nudiš. Kada se ovdje pomiješaju ezani i crkvena zvona, a molitve šeher zagrle, ni golub nije u nevjeri. Akšami zamirišu na stotine jemeka, a voda sa izvora ibrik orosi. Ihh!

(malo odšuti, pa pun sjete, sa bolom u glasu nastavlja)

Kidisali bolan na moju Bosnu a ja ne dam. Zapišavaju mi hercegovački kamen, a ja ga suzama sapirem. Da mi je čist kad jednom legnem. Još imam šta za reći. Onako na uho. Jer Bošnjak začas zaspi, pa mi žao da ga ne probudim. Opet ako ga ostavim, bojim se neće se ni probuditi. (pa glasno)

Neka znaš! Ne smeta meni što su krstove po brdima zasadili. Ama, nije dobro ništa u inat. Kadli-tadli to muka pojede, k’o crvotočina hrastovu bjelinu. Ne smeta meni ni kako se ti zoveš. Eto ja sam Husein! Mogao sam se bolan svakako zvati, samo je meni bitno da sam dozvan. Ja bolan!
Eeee kako je ružno nedozvan biti?

Babo Skenderov, stari Salih-beg, do tabuta nije prestao haturiti što mu sin dijetu dade ime Vuk. Da mu se unuk zove Vuk, gluho bilo, ponavljao je hanumi. Tako se bolan samo zvjerinje doziva.

Evo, ja ću tebe zvati kako god voliš. I pozdravljati kako je najbolje. Samo da ugledam mrvu dobrote i na kahvu ću te zvati. Sjedi, raskomoti se na mojoj sećiji. Neka nam isti slamnati jastuk leđa ispravlja.

Znaš, ja to tako, kada mi hoće leđa saviti, prislonem se uz onaj tvrdi jastuk i peglam. Neka su usprav!

Samo gledaj da mi ne poganiš ovaj grumen ilovače na kojem smo sad, evo ovdje. Jer si onda u mene barno. Dirn’o mi žilu kucavicu. Uplašio ‘ticu u gaju! Zamutio mi rijeku bistriju od suze. Zaljuljao nišane babine i majkine, i natjerao me da vrisnem. (skače sa sećije i viče najglasnije što može)
Nisam ja bolan odavde! (malo šuti ... pa nastavlja sasvim tiho)

Ja sam ti bolan od ilovače, što je babo i majka mijesili žuljevitim prstima da narastem u čo’jeka. Da ne budem hajvan kojem će svaka šuša pod nos poturiti šaku soli. Naučili su me i glad kako se trpi, a da ne zaišćem. Nemoj sine nikad iskati! K’o da ih sad slušam. Jer kad zaišćeš, odma’ si sluga onome od koga si isk’o. Ne išći! Trpi! Neka znaš, čista će duša utoliti glad što se poput zvjerinja razgalami i zavija kroz prazna crijeva. Samo poganoj duši nema valjane hrane.

Ne išći!

I ne zini na dunjaluk kad po svijetu budeš za znanjem hodio. Znaj, tvoja ilovača željna je stope tvoje. Nema tih visina sa kojih se nećeš zemlji vratiti i zemlja postati. To je volja Stvoritelja, upamti sinko. Tako su mi govorili. Zato ja nisam odavde.

Nisam! Ni onaj dedo Husein izbjeglica, što sam u jednoj sobi čeka smrt. Nema nikog na dunjaluku osim Gospodara i jednog insana što ga često obilazi. Nisam ni onaj Husaga iz Mostara što je jedini Titi kazao NE! Morebit sam njemu najsličniji jer smo se u istoj rijeci kupali i s njome abdest uzimali.
Ja sam Husein, evo ovaj ovdje! (stopalom ocrtava krug)

Ovaj grumen ilovače. I bor što se zakačio na sivu stijenu dok ga bure otkidaju, a miruh pina se rasipa da se nosnice naježe. Ja sam ti i stara oskoruša što samo đahkad rodi, ali se uvijek nadom dočekuje da će roditi. Ja sam ti bolan ona hair česma sa koje serbez vodu piješ, a ne platiš. Ja sam ti orah u čijoj hladovini zastaneš i snovima se otimaš. I ona jabuka jonotanka koju kad zagrizeš prsne od šećera k’o mlada prsa mlijeko kad im nadođe. Ja sam ti evo ovaj kamen na kojem mrtva spuste da mu se ispraćaj napravi uz molitve Gospodaru. Ovaj se kamen ne miče, nikud. Stoji!

Ja sam ovo ovdje! U vrh direka ona paučina na vratima čije su baglame zahrđale, ali čeka da je ruka dobrote pomakne a vrata se širom otvore.
Uđi!

Puno prije tebe, više od dva milenija, bio sam i uvijek se zvao grumen ilovače. Eto tu đe sad ti stojiš. Evo ovo, (stopalom crta na tlu) Ovo je Bosna i Hercegovina, evo ovaj grumen bolan vidiš li.
E, ja sam ti ovo ovdje!

Bujrum!

Vazda mi mi u dobru dolazio.

Said Šteta, književnik i novinar