Pričam noćas sa jednim momkom koji inače prati moje objave i pisanja. I upita me u jednom momentu, kako to čitam te nekrologe i knjige o šehidima i poginulim borcima našim. I svi herojski poginuli, kako to nije nigdje ništa zapisano?

Meni je to nerazumljivo. I uzmem ja jednu od tih knjiga, stvarno nisam prije zagledao. Sve je to šablonski, narodski zbrda-zdola, kao da je papira falilo. Rođen, sin majke i oca, radio, nije radio, tog datuma herojski položio život za BiH. I naletim na fotografiju šehida našeg, ako Bog da, Suada Mehića.

Kažem momku uključi kameru i slušaj.

5 januar 1994., najžešći napadi na Gradačcu, sa industrijske zone u jutarnjim satima nas prebacuju na Pozarike. Gore se redaju tenkovsko pješadiski napadi jedan za drugim. Tu smo već bili oko 9 sati ujutro. Već je drugi dan bez spavanja, jak vjetar i minus dodatno su otežavali i onako tešku situaciju.

Nas su rasporedili na samu vezu sa momcima iz Srebrenika. Oko 11 sati krenuo je manji pješadiski napad, nakon odbijanja tog napada krenula je kanonada granata iz svih mogućih oruđa.
Mi smo išli po tranšejima gore - dole. Vikalo se na sav glas ,,čekaj na sigurno, pucaj na sigurno, štedi municiju…”. I tako gore dole. I gdje god je pritisak napada žešći začepljaj. Oko 15 sati krenuo je žestok mehanizovano pjašadiski napad, jedan tenk se na desnoj strani probio nekih 30 metara do naših tranšeja. Neko je uzviknuo ,,osmica nema protuoklop, pregaziće ih”. Rahmetli Suad je prebacio pušku preko lđa, zgrabio zolju koja je bila u tranšeji i počeo da trči kroz tranšeju prema rovu 7 i 8.

Ja sam potrčao za njim i na nekih 15 metara kojih smo prošli ljudi povikaše ,,evo ih, evo ih”. Provirio sam i ugledao kako pogureno cetnici idu prema susjednom rovu. Tad je proključalo sa svih strana, njih je bilo sigirno oko 150. U tom momentu desno od nas žestok prasak, okrenuh se i vidjeh da se iz donjeg dijela tenka izvija plamen, još se polahko kretao, tren poslije preko naših glava preleti klepečući “maljutka” i direktno ga pogodi u kupolu uz strašnu detonaciju i škripu gvožđa.

Suad je dotrčao zadihan, “ode tenk, brale”. Graja i tekbiri iz transeja nije prestajala. U tom momentu Suad se ‘splazao’ niz zid tranšeje, ja sam ga uhvatio za ruku. Šta ti je, jesil’ ranjen?

- Nisam, - reče, vrtoglavica neka. Gladan sam, Amire!

Ja sam i zaboravio, jeli smo još jučer oko 6 navečer, nešto malo, oskudno. Pošto su nas digli sa industrijske zone dole, nismo ni doručkovali, a nije moglo se ni dostaviti. Veoma teško.
Upitah ljude, ima li ko šta, svi se zgledaju, ništa. Jedan momak izvadi šnitu hljeba: imam samo ovo. Uzmi rekoh, polahko žvaći. Pogled mi skliznu na njegove čizme, desna je bila naprijed potpuno odvaljena. On me pogleda i sazimajući ramenima, reče:

- "Noge su mi mokre i smrznute”.

Rekoh, sad će mrak, utihnuće. Snaćemo se. U tom povikađe ,,evo ih, evo ih”. Tačno u pravcu nas se kretala praga koju su na sajlama teglila dva tenka. Praga je neprestano pucala. Sa lijeve i desne strane u strijelcima pratilo ih je između 200 i 250 pješadinaca.

Nastao je pakao...

U momentu dok sam stavljao okvir tenkovska granata je doletjela direkt u naš grudobran. Odbacila me unazad i nabila uz balvan na sami ulaz u zemunicu. Ostali se sjatiše, jesi li ranjen, pitaju? Opipah se, gledam – ništa, dobro je. Ustao sam al’ zvonilo mi još u ušima. Suad povika, daj ovamo municije nemam nego tri okvira.

Prebacio sam mu na grudobran i usput nasumice pucao. Ubacio je u svoj PM okvir i ustao da zapuca, u tom momentu je odbačen nazad uz zid tranšeje i samo se splazao niz njega. Iz rupa na njegovoj jakni se pušilo. Gledao je u mene stežući zube. Ja sam bio sleđen, nepomičan. Onda sam odjednom skočio i položio ga na noge sebi.

Vikao sam sanitetliju, svakog, ne znam ni ja. Pucnjava je bila zaglušujuća. Gledao sam ljudi, pucaju, bacaju bombe... Sve mi je bilo kao u snu. Osjetih kako mi on steže ruku, kroz zube reče: ,,Eto, pogiboh brate”!

U to dotrča sanitetlija, ja krenuh da skidam mu jaknu, momak reče ,,stani, čekaj”, nasloni mu ruku na vrat, okrenu se prema meni i reče klimajući glavom "gotovo je”. Ma daj, rekoh, zavoje ba šta gotovo, vukao sam za torbu.

Momak me uzeo za ramena i protresao: "Mrtav je, gotovo je”! Naslonio sam se na ledeni zid tranšeje, zatvorio oči i tako jako zaplakao, u grudima me nešto gisilo. Ustao sam uzeo njegov PM i počeo bjesomučno pucati, tek bih se ponekad okrenuo i pogledao u Suada koji je bio u snijegu u poluležećem položaju u lokvi krvi. I pao je mrak... Eto tako je moj brate Suad Mehić, šehid nas ako Bog da, u temelje ove države uložio svoj život u 24 godini.

5. januara 1994.

Poginuo je gladan, žedan, u poderanim čizmama, sa još nešto malo municije što nam preostalo. Poginuo herojski, hrabro, onako kako su ginule gazije bosanske.

Upitah momka jel’ sad jasno. Šutio je na kameri. A onda reče "hvala ti, Amire”! Hvala vam svima za sve, da vas Allah sastavi u Dženetu, jer ustinu tamo je vaše mjesto. Oči mu pune suza, vidim.

Zato svi koji pišete, pisite srcem, istinom. Pišite da se zna, da se pamti, da se ne zaboravi. To je dug prema nasoj braći šehidima našim!