Kada je velikosrpski projekat stigao do Bosne i Hercegovine i kada su zlikovci počeli uništavati sve što je muslimansko od kuća, džamija do ljudskih života, u skoro svim gradovima širom RBiH ustali su neki do tada skromni ljudi, ljudi koji su obnašali neke sasvim normalne aktivnosti, bili profesori u školama, studenti na fakultetima, sportisti u klubovima pa i imami u dzamijama.

Vidjeli su da se nešto mora učiniti, a to je da se mora braniti Domovina Bosna i Hercegovina. Tako je i konjički Glavni imam koji je usput nosio i titulu Muderiz ustao uz svoj narod i formirao četu za posebne najene MUDERIZ.. ta jedinica je obilježila sve ono značajno u odbrani Konjica u '92 i '93. god., narastala je iz dana u dan i trebalo je preformulisati i njen naziv, tako je u aprilu '94 oformljena. 4. Muslimanska lahka brigada i prvo postrojavanje imala je na Bradini 4.4. 1994. god. i do krja rata dala nemjerljiv doprinos u oslobađanju teritorija u čitavoj BiH. Obišli su sva značajna ratišta i na svakom mjestu gdje su se pojavili ostavljali su trag iza sebe o njima se pričalo kao herojima koji vole Boga, u Njega se uzadaju, komandata cijene i poštuju a komandant Nezim Halilovic - Muderiz, valjalo bi raspisati natječaj ko će ga bolje opisati, ja ga se sjećam iz rata i jednom prilikom sam ga pokušao opisati ovako:

Muderiz, kad ga vidiš jeza te prođe od dragosti da ima takav Bošnjak, kad sam u medresi zamišljao hazreti Hamzu ovako sam ga zamišljao, visok oko dva metra, brada duga više od dvije šake, orlovski nos, na glavi crna mahrama preko koje je išao povez sa šehadetom, za pojasom mačeta, u rukama najsavremenija američka puška. Muderiz, čovjek koji pojavom ostavlje bez daha, dušmanima ulijeva strah u kosti, tekbiri njegovih boraca se prolamaju i siguran sam da na mjesec hoda dušmani to čuju i strahuju.




Dvadest godina kasnije, Konjic, grad obnovljen, život nastavljen, na ulicama više od hiljadu ljudi okupio ih ponovo Muderiz, ovaj put bez onako duge brade bez puške i uniforme ali isti onaj gigant duhovni kao i dvadest godina ranije pred njima na šehitlucima uči jasin za svojih 36 šehida i ostale koji su dali život za odbranu jedine nam domovine.

Akademija, sala mala da primi sve, stolica dovoljno nema, nema ni zvučnih političkih imena, njih to više ne zanima ali ima običnih bošnjaka deda i nena, očeva i sinova šehida, majki i supruga... Svi su ushićeni gledaju snimke iz rata, suze za svojima liju a na snimku se redaju slike šehida i svjedočenja braće i očeva... Posebno potresno svjedočenje je Zejnila Bibera, starine koji je usnio da će mu sin Mujo postati šehid. Priča jednostavno:

"Kad su javili da se ide na Sarajevo i na Kotorac, da među onim što idu, ide i moj sin znao sam da će biti šehid. Rekao sam Zelenom koji je bio Mudrizov zamjenik, ići ću i ja sa njima, znam da će se nešto desiti. I došao sam do Igmana u autobusu sa njima, dalje mi nisu dali. U borbi moj sin je postao Šehid elhamdulillah. Kad su došli da mi jave nisu ni trebali ništa reći, znao sam, steglo mi se srce a zube sam ja stegao i nisam suzu pustio. Kad sam došao kući rekao ženi i zamolio je da ne plače i nije plakala, u mezar sam ga svojom rukom spustio i tu suzu nisam pustio, zemlju na njega bacao i nisam plakao i ne plačem ni danas, elhamdulillah da sam ga imao i da će uživati u Džennetu, a nadam se da će i mene i moju ženu sa sobom uvesti Inša-Allah".

A efendija Esad Bajić koji je i producent i režiser pomenutog videa između ostalog reče: "Kada bi mi sad ponudili da moj rahmetli babo bude ministar ili predsjednik države ja bih im se zahvalio i rekao da ništa više od Šehadeta za mog babu ne bih poželio". Eee tek tad Vam postane jasno što Bosna nije pala i što je Muderizu bilo lahko ratovati...