LITERARNI KONKURS “ŠTRPCI BEZ MEZARA»: U povodu sedemanesto godišnjice otmice putnika u stanici Štrpci u organizaciji Islamske zajednice u Srbiji i Bošnjačke kulturne zajednice raspisan je konkurs za literarne radove pod nazivom “Štrpci bez mezara“.
OPIS: 27. februara 1993. godine voz koji je saobraćao na relaciji Beograd-Bar zaustavljen je u stanici Štrpci od strane zlocinacke grupe koju je predvodio haski optuzenik Milan Lukić. Iz voza je uvidom u lična dokumenta izdvojeno i izvedeno 19 Bošnjaka/muslimana, a kasnije najsvirepije ubijeno. Porodice ubijenih ni dan-danas nisu saznali, gdje su posmrtni ostaci ovih nevino ubijenih ljudi.
Ovom već tradicionalnom dešavanju odazvalo se ukupno 91 učesnik iz zemlje i inostranstva, od čega je u prozi pristiglo ukupno 43 literarna rada, zatim u poeziji ukupno 36, ostalo su bile različite pisane forme na ponudjenu temu.
Žiri u sastavu: Prof. dr. Džemaludin Latić, direktor i urednik “Glasa Islama” Sead Šaćirović, direktor Bošnjačkog kulturnog centra Meša Brničanin, književnik Enes Halilović i književnik Rasim Ćelahmetović, proglasio je najbolja 3 rada.
Prvu nagradu dobio je rad pod nazivom "DŽELAT PROŠLOSTI" autor Aldijana Mustafić iz Bihaća.
Drugu nagradu žiri je dodjelio za rad pod nazivom "SEJO SINE" autor Rafet Mulić iz Bijelog Polja.
Treću nagradu po drugi put za redom osvojila je Nermina Škrijelj iz Rožaja , za rad pod nazivom "ŠTRPCI BEZ MEZARA".
Na književnoj večeri 07.05.2010. godine u Prijepolju pročitana su prva tri nagradjena rada, a zatim je nagrade učesnicima dodjelio muftija Rešad Plojević, prva nagrada u iznosu od 200 eura, knjiga, zahvalnica, i nadasve lijepo uramljeno priznanje za osvojenu nagradu, druga i treća nagrada su sa istim sadržajem stim što su novčani iznosi za drugu 100 i za treću 50 eura.
Bošnjaci.Net ekskluzivno objavljuju prvonagrađenu priču.

Aldijana Mustafić

Milan Lukić se obraća jedinici: „Slušajte me dobro, sada će stati voz, baš ovde u stanici Štrpci. Stiglo je službeno naredjenje iz Beograda, da po'apšimo sve, koji nisu braća Srbi i Crnogorci. Legitimišite sve i pazite da vam slučajno bilo koji Turčin ne promakne".
Nekoliko minuta prije dolaska na stanicu Štrpci, pred ulazak u tunel voz 671 je stao zbog crvenog signala i tad je nastalo zlo. Srpski vojnici sa kokardama na glavi iz redova „Beli orlovi", tražili su karte na pregled, a kondukter je upisao već imena na kartama.
„Ajde bre, vadite svi karte na pregled. Nemoj slučajno ko da pokuša da beži, krsne mi slave, dobiće celi sanžer...", izgovori jedan od Osvetnika.
„Bajo koliko imaš balija"?
„Evo na spisku su: Adem Alomerović, Vikret Memetović, Favzija Zeković, Jusuv Rastoder, a i jednog ustašu Tomu Buzova. Komandante šta ćemo s njima bre " upita Bajo?
„Trpajte Turčine u kamion, neke ćemo razmeniti, videćemo kakva će zabava da bude.
Ma šta ćemo...ma klaćemo. Kolji Turčina" pokazujući nožem ispod vrata!
Zaputili su se prema kamionu...

*****
Okolica Višegrada, sedamnaest godina poslije
„Kolji Turčina! Kolji ga...Ubij turska govna!Ademe, Safete i Vikrete izađite iz kamiona da se igramo! Nemoj Bajo djeteta ti! Ubij, zakolji da balija ne postoji! Ne jaaaaaaaaa...."!
„Nisam jaaaa, neee".... čujem svoj glas, razaznajem da dolazim u javu, budim se iz košmarni snova sav mamuran, ne znam jesam li uopšte spavo.
Jutros se ču pucanj i tutanj u selu ne znam koji je djavo.
Ma, garant je ona balijska ergela, opet im je neki praznik!
„Jeloooo, donesi mi tablete, nisam nešto najbolji"!
Baci mi Jela tablete i onako iz revolta dobaci: „Kad ćeš već jednom prestati žderati te tabletine. Opet si urliko po kući"?
„Uuuu, đe me nađe! Ne zna moja Jela kakve ja muke imam", promrljam onako za sebe!
Smaknem zastore na prozorima, već danima nisam svjetlosti viđo...jako sunce me udari u oči, a njega Bogu za ljubav, nisam nikako volio. Vidim komšija Mu'amed obuko odijelo, valjda im je onaj njiov Bajram, nisam danima gledo TV, izgleda da jes jopet, a bio neki dan!
„Jelooooo, jel' to balijski Bajram, kad nam je komšo Mu'amed veso nako"?
„Nije Bajo, ko da komšije muslimane nijesi nikad imo, Bog s tobom. Bajram je prošo, to nam se u komše Mu'ameda povećala vamilija ", odgovori Jela.
„Ma znam đavolju mater",dobacim!
Kontam nako, biće da je red, da im čestitam tu prinovu, kopile tursko, jer čestito je meni Mu'amed naš blagdan Božić, bogomi i slavu, a i kad se u mene Ratko rodio.
Namaknuk zavjesu, te onako legnem isrcpljen, gledam u plavon u neku tačku, ni sam ne znam u sta. Prođe mi jedna crna slika sjećanja, al' ja to zanemarik i nakon petog dana odok za astal sa ukućanima, zvala Jela na ručak.
Dođe Ratko iz škole, moj ponosni jedinac, tek mu 12 godina. Doduše, kasno sam se i oženio! Sjeli smo za astal da ručamo i spominje kako je mjesec i nekoliko dana od Nove godine prošlo. Ja nako izračunak za sebe, pa to je onda 15. vebruar, evo još jedna godina i težak mjesec, al' misli mi prekinu Jela, upita me, šta da mi prituri za jelo.
Sipaj i đavola, izgubik ja apetit davniek dana. Ustanem, da popijem jednu ljutu rakijicu, svoju šljivu domaću, da me okali prije vruće čorbe. Pomirisa onu rakiju i baš mi zamirisa ko od prije nekolko godina... I dok ja nako na iskap roknu jednu čašicu, Jela breca, kako nisam trebo, jer pijem tablete...Ma ko bi žene, dosadne ko čavke, razumija.!

*****
Samo sro ručasmo, žena mi govori da moramo ići čestitati prinovu, a meni neki đavo neda mira, sav nikakav, ali ipak obraza treba imat´ moram ići.
I evo nas na njiovom kućnom pragu.
Mu'amed otvori vrata, pozva u kuću, bogato nas ugosti, ali nije to ništa nako mislim za sebe. Nema mladog odojka, nema moje šljive ljute... Nutrim, govoreći sebi, smiri se Bajo. I dok ja kontam o odojku i šljivi, govori Munira mojoj Jeli kako će im vodek doći neki rodjak s vamilijom iz Prijepolja...Aj reko nek će, ko da mene to zanima...
Ni izgovorio to nisam, kad neko pokuca na vrata i ono njiovo uobičajeno: „O Mumine"!
Istog trena ustade Mu'amed i viče bujrum i izgrli rodjaka. Ide za njim žena, i dvoje djece, jedan ko moj Ratko, ne bilo primljeno, a drugo dosta mlađe.
Uteturaše u istu prostoriju,đe smo sjedili. Ja sav ladan, jer mi je dosta taki dupelizaca, al ipak iz pristojnosti ustanem. Taj iksan pruži mi ruku da se rukuje sa mnom i izgovori svoje ime, reče Admir... Pogledam ga nako ravno u oči, prođoše me neki trnci, ko da sam ga neđe gledo ili me razum gega. Umirim misli, možda se nisam naspavo, od kud da njaki iksan bude poznat?! I tako posjedasmo svi skupa, pristavi Munira nama kavu da posrčemo!
Krajičkom oka gledam u njega....odmjeravam, ma ko da sam ga gledavo i pričo s njim.
Posrkosmo mi kavu i zaputimo se svojoj kući. Odem u sobu da prilegnem, onu zavjesu namaknuk. Svjetlost nisam nikako podnosio, ima čudno značenje za mene od prije nekoliko godina. Zagledam se u plavon i ne ide mi sa uma, čovjek iz kuće Mu'amedove!
Ležim i nutrim o njemu. Mračne slike opet dolaze, koje čuvam za sebe, istovremeno i svjetlost očiju tog iksana me probadaju. Tako rastrojeni misli, prožderem svoje tablete za smirenje i u mračnini sobe, zakunjam, zažmijerim dubokim snom.

*****
„Esad Kapetanović, Ilijaz Ličina, Feim Bakija, Šećo Sovtić, Rivet Husović, Sead Đečević, Ismet Babačić, Alil Zupčević, Adem Alomerović, Rasim Ćorić, Vikret Memetović, Vavzija Zeković, Nijazim Kajević, Muedin Anić, Savet Preljević, Džaver Topuzović, Jusuv Rastoder, Zvezdan Zuličić i Tomo Buzov, svi ste na broju. Idemo na likvidaciju balija i jednog ustaše".
„Smiluj nam se Milane! Nemoj Nebojša! Nemojte nam djecu ostaviti siročadima! Ne ubijaj me Bajo, ako Boga znaš... "!
Kroz san čujem: „Tajo, tata, probudi se, šta mumlaš "? Neko me gura, sav zbunjen otvorim oči. Vidim moj Ratko sjedi pored mene, ja okupan u znoju, veli on da je bano komšija Jovan da posjedimo. Ja ko sa nebesa svi Sveti sjednem na kauč, da se priberem nakon košmarski snova i progona da priznam istinu, đe su grobovi ubijeni ljudi. Dokle više vako, pitam se?!
Ipak, ustanem i uputim se u drugu sobu.
Vidim, Jela mi potrčana, našla prošarice na sto. Jovanu usula jednu našu domaću.
„Jelo, donesider bre i meni jednu. Nijesmo se odavno našljokali, ja i Jovo"!
Moja Jela ide i nosi litrenjaču. Oooo Isuse Hriste, kako ta rakija zna biti ukusna, a za mene ima poseban okus, gorčinu i sjetu...samo ja znam kakvu. Ma zna i Jovan, ali ne imadosmo vremena da popričamo o nekom našem vremenu...a, meni je potriban taj razgovor.
Ode Jovo kući, obeća da će doći drugu noj, kad budem sam i dobaci: „Bajo, vidimo se kad bude čisto". E kad bude „čisto". Sigurno je mislio kad mi ne bude Jele i Ratka u kući.
To me nješto veže i za još jednu situaciju, kad smo ja i Jovo izvojevali najveću bitku.
Ma, koju bitku đavolju, jer se zbog nje danas ne mogu nikako naspavat!
„Zatvaraj vrata, ladiš nam kuću", dovikuje Jela i prekinu mi razmišljanje.
„Eeee..., Jelo, Jelo kad bi znala, a ne znaš", promrljam za sebe i zatvorim vrata...

*****
Prođe njeki deset dana, ja po starom, kako vrijeme tako i ja. Čini mi se da je vebruar jedno veliko breme koje nosim. Brojim dane, danas je 25. vebruar, i još malo i gotovo.
Dođe vikend. Poslije ručka, govori meni moj Ratko, kako su u selu napravili, neku izviđačku grupu. U toj grupi sve dječaci njegovog uzrasta, pa kako se igraju rata.
„Ma kakvog rata Ratko bre, mani se belaja", upitam ga?
„Ali tajo mi se igramo, ima nas pet dječaka, ja sam vođa i krijemo se po štalama, iza drveća i kibcujemo Amira, Edina i Emira"odgovori mi sin onako trepereći!
„Dobro, ako je tako, ali nemoj da te čujem da se oroziš na nji, nije to dobro, i umalo ne reko: „Vidiš mene kakav sam sad"...
Gleda u mene Ratko, čudno mu...ne razumije moje stanje i zapita: "Zar ti tajo nisi uvijek govorio da nam je đedo bio jedan napredan četnik, na putu da postane Vojvoda. Oću i ja", izgovori to na brzinu, podiže mi tri prsta i pobježe iz kuće. Osto sam za njim gledajući...
Ne bi malo, kad on utrči u kuću i s ponosom govori o uniformi, koju je našo na tavanu kuće. Nisam bio okrenut njemu licem, da vidim kakva je uniforma bila.
Kad se okrenuk, nešto me presječe, ugleda svog Ratka obučenu u moju ratnu uniformu, zavrnutu na nogavicama. Bila mu je prevelika, a dole na kraju nogavica vidim još crvene mrlje koje su godinama tu zastarile i nisu se mogle oprati. Na pitanje Jele od kud mi te crvene mrlje od krvi, odgovorio sam da je to od odlaska u lov na divljeg vepra.
Ma dobro nisam lago bio je lov, ali ne lov na životinje, nego lov na ljude.
Ponov o se razaberem i upitam „Ratko, koga si pito da to navučeš"?
„Tajo znam da je ovo tvoja ratna uniforma, a jel ovo turska krv na njoj", upita me Ratko, pokazivajući na izmrljane zavrnute nogavice?
Odmak mi se stvori slika: podrum, potok krvi, nož, puška, prigušeni pucnji, svjetlost iz očiju i krikovi neeeeeee...Oooo svi Sveti, zar je toliko prošlo, a ko da je juče bilo.
U nevjerici sta me sin pita zagrmim na njega: „Ajvanu jedan, da te nisam čuo više! Krv je od zadnji put kad sam iša s Jovanom u lov na divljeg vepra! Bog te pito, đe si je našo?"
„Našla mama na tavanu kad je čistila i ja joj reko da mi je posudi. Danas idemo u šumu na izviđanje. Oću da pokažem drugovima, kakvo imam odijelo, i želim ga imati na sebi jednog dana u vojsci" izgovori u jednom trenu i pokaza na amblem „Beli orlova"!
Samo sam ga potapšo po glavi, nemajući snage da bilo šta dodam.

*****
Izađem na van, odem do radnje da malo kuckam i um razbistrim, kad trči moj Ratko i urliče: „Ošino sam đubre balijsko, majku li mu tursku"!
Ja izvirik, kad Ratko se vratio i govori materi, kako se posvađo sa jednim dječakom, reko mu je i ime. To mi ime zazvuča već čuveno neđe, a ime dječaka nije bilo u onom spisku, koje mi je Ratko maloprije nabrojo: Amir, Edin i Emir... Dođem do nji dvoje i upitam šta je bilo? Saznajem Ratko plesno tog novog dječaka iz družine.
„On je od Muhamedovog rođaka Admira sin. Došo je za vikend kod Muhameda i mi ga zvali da se igra s nama izviđača", zakmeča Ratko.
Na Ratkove riječi, sjeti se, da je to onaj Admir, što sam ga upozno kod komše Mu'ameda kad sam išo čestitati prinovu, a on je baš imao sina Ratkovi godina. E... kako da zaboravim tog čovjeka koji je ostavio čudan trag kod mene, posebno njegove oči koje su sjale i podsjećale me. Ista svjetlost kao onog dana, prije sedamnaest godina.
I dok se tako raspravljamo, ide komšo Mu'amed, da pita što su se djeca potukla.
Đuture njim u pratnji ide Admir i opet me pogleda onim istim žarom prodornog pogleda.
Sve sam sigurniji bio, da poznajem tog iksana iz prošlosti od nekud.
I tako gledaju oni mog Ratka i pitaju kako je došlo do svadje, da se to ispravi, a djeca ko djeca stvori se kavga...osuda....prepucavanje koje prvi započo.
Nisam se šćeo petljati, ni pravdati. Oči stranca i dalje su me pekle...U dubini njegovi očiju vidio sam sebe....Daaaaa, svaki minut duže njegovog pogleda, bio sam sve sigurniji.
BOREMI TO SU TE OČI, VIDIM SE SAD U NJIMA, KAO I ONE 1993.GOD.!!!
Nješto prođe uza me, zar je zla sudbina dovela tog čovjeka na moj prag???
Ma ne može biti on! Ubio sam ga u onom podrumu siguran sam! Možda mu je sin il rođak?
Iz razmišljanja me trgnu Jela koja govori, da se trebamo izvinuti, jer je naš Ratko kriv.
Gledam u Admira, gledam u svog Ratka u mome krvavom odijelu, zar je moguće?
Ne mogu doći sebi. Slike mi brzo prolaze. Primjetio je tu krv i taj stranac, samo ne zna čija je!
Sve što više gledam, vraća mi se slika brzinom svjetlosti iz vebruara 1993. godine, a toliko me jednako želja vuče, da pitam Admira o njegovom životu!
„Admire reci mi, kako ti je sad u Prijepolju? Kakvo je stanje? Evo vidiš naske, ja i Mu'amed se vodek dobro slažemo", najzad skupim snage i upitam ga.
Podiže Admir glavu i odgovori: „Dobro sam, lijep je svoj rodni kraj, samo što mi je ovaj mjesec posebno tužan, posebno za moju familiju"!
Nako se malo priberem i kontam i njemu vebruar težak, a vrag mi ne da mira i moro sam pitati zašto: „Ima li neki poseban razlog, zašto ti je težak vebruar, jel zbog zime"?
Opet onaj svijetli pogled i ja u njima, odgovori mi: „Izgubio sam oca", reče dr'tavim glasom. „Otet je u Štrpcima 27. februra 1993. Otet pa ubijen" - izgovori bacajući pogled u daljinu, ko da čeka da će se pojaviti. „Prekosutra je godišnjica, ni danas ne znam gdje, kako, ni zašto je otet, ali znam da ga nema". Zatim se okrenu prema meni i nastavi:
„Znaš Bajo, iako si ti Srbin, u tvojoj avliji ću ti reći da u Srbiji biti Bošnjak je za mene ponos. Biti prkosan, znači gajiti sve ono što drugi mrze i žele da unište. Svakim novim danom to raste u meni jačim intenzitetom i vraća snagu u vjeru da sam na pravom putu istrajnosti da zaborava i oprosta nema nikada", to mi odgovori Admir ponosno i s prodornim pogledom uperenim ka meni!!
A ja, od tog pogleda ko od munje, postade kamen i pitam se jesam li dobro čuo, to mu je sin...sin Bajo...sin...sin...u glavi mi je bubnjalo. Šta ako mu sad priznam? Šta ako bude pito kako? Zašto? Šta mu odgovorit? Čekam! Stojim, noge klecaju!
Ja samo znam istinu, da li je otkrit il ostat i dalje u sjeni? Reći ću da znam, ipak sam odlučio.
Pogledam u Admira i isprekidanim glasom praveći se kažem mu: „Znam ja istinu i razumim tvoju bol"! Na moje riječi se trgnu, naglo podiže glavu, priđe mi, uze me za jaku oko vrata i pogleda pravo u oči: „Bajo i ti si Srbin iz Bosne, okolina Višegrada, tu su „Beli orlovi" harali. Oni su tog dana bili i u Štrpcima. Da ne znaš ko mi je babu zaklao života ti? Šta znaš o Štrpcima"?
Jedna krupna kaplja znoja skotrlja mi se niz lice, vid mi se zamagli.
Lice mi se zgrči, poprimilo je izraz gorčine i strave.... Nešto me u grlu stegnu!Ne... Nemam snage to da priznam! Šta ako mu kažem da sam mu ja ubio oca? Šta će biti sa mnom...?
„Ha ha ma izdrži junačino bre, pusti kraju krme tursko", čujem neki unutrašnji glas mi govori!
Malo se pribrak i vidim, da on i dalje čeka moj odgovor, a ja teško procjedik kroz zube:
„I moj đedo je izgubio vodika glavu u Drugom svjetskom ratu, pa razumim tvoju bol" - dr'tavim glasom mu kažem, a on me na izgovorene riječi odgurnu od sebe i reče: „Da, Bajo, ali ti znaš gdje je grob tvog đeda, kako ti kažeš, a ja ne znam u kojoj jami ili masovnoj grobnici su bačene kosti moga babe i nemam mu gdje otići! Sve ove godine ga tražim, da ga dostojanstveno pokopamo i da konačno dobije svoje ime na nišanu. Ovako, strah me pomisliti, ali zbog prikrivanja zločina i srpske šutnje, ja izgleda nikada neću imati šansu zijaretiti mezar svoga babe! Onom ko ga je ubio, neka mu Bog oprosti, ja zaboravit neću nikad"!Samo sam izgovorio da primi saučešće i reko da moram u kuću...

*****
Doteturo sam do kupatila, dugo sam gledo siluetu u ogledalu i tražio odgovor.
Bezbroj pitanja zašto, a nikako odgovora. Kao kroz maglu sjeti se Admirovog oca tog dana u Štrpcima, koji je molio da mu poklonim život, plakao je i molio...a ja mu presudik!
Vidim da je Admir, dao ime sinu po ubijenom ocu, zato mi je to ime zvučalo poznato.
Ne, to ne može biti istina, da čovjek kojem sam ubio oca u Štrpcima, dođe na moj kućni prag i to sve zbog toga što je moj Ratko udario unuka, unuka istog onog kojem sam ja presudio kraj!
Ipak, pomislim da nisam ja njega, možda bi on mene sutra, ali takvo je bilo naredjenje od vlasti SRJ, da svakog onog ko ima muslimansko ime, izdvojimo iz voza 671 i odvedemo na put u nepovrat! Dobili smo blagoslov od popa i pozelio nam je sretan put u akciju.. .
O neeee....! Zar je stvarno došao dan da se susretnem s tom vamilijom???
Umijem se, malo dođem sebi i ne vratim se kod njike, već uputim u svoju sobu, da zalegnem!
Zatvorim se u sobu i opet namaknuk zastore, iako sunca nije bilo, želim biti u mraku. Ne volim svjetlost od onog dana, kad je nesebično sjevala iz očiju čovjeka, kojem sam ja bio dželat, bio katil...Da baš tako prozvaše nas Srbe i četnike koji smo tog dana bili u Štrpcima i ubili ljude koji su molili za život. Ubili smo nevine ljude. Ja sam dželat prošlosti.
I opet danas sam viđo smeđe oči, koje su tako sjale, viđo sam se u njima, bile su prkosne i ponosne, kao i one prije nekoliko godina. Oči Admirovog oca ostale su otvorene, željne života. Da sam imao muškosti, ko što nemam, prizno bi Admiru da sam mu ja ubio oca. Pokazo bi mu crvene mrlje na odijelu, koje je moj Ratko obuko i rekao bi mu: „Ovo su krvave mrlje tvoga oca"....Nisam imo hrabrosti, a da jesam priznao bi Jeli da sam bio u Štrpcima tog dana i da me to goni ko đavo. Reko bi joj, da su te krvave mrlje od lova na ljudski život, a ne od lova na divljeg vepra, ko što sam je slago, a nisam smija reći, kontam odaće me!
Da sam drugi iksan, svog bi Ratka učio, da ne valja mrziti drugu vjeru i naciju, odvratio ga od gluposti izviđačke grupe. Učiti ga da se ne trebamo ponositi sa „Belim orlovima". Trebo sam mu reći, kako je zadojenost četništvom i opijenost tamjanom, mnoge zavela, koji su išli u pokolj, ubijanje, masakr oni koji nisu naša braća Srbi...Da sam svjestan, ko što nisam, ne bi mu ime dao Ratko, po uzoru na velikog 'eroja našeg srpskog naroda, ali eto, nijesam se opametio. Ipak, svatam da se nisam promjeno bez obzira na zlodjela koja sam radio.
Pitam se, da li se kajem. Ležim i razmišljam!Čemu kajanje Bajo, kad su vlasti SRJ naredile i bile upoznate o likvidaciji. Ne treba da se kajem....Ipak, da sam odbio poslušnost Lukiću tog dana u vezi stanice Štrpci, ne bi bio živ i sreo svoju Jelu sa kojom imam sina Ratka, na kojeg sam ponosan. Biće on veliki vojvoda i u profesionalnoj vojsci, baš kao moj đedo, ponosni četnik po uzoru na našeg Vojvodu Dražu...Krsna Slavo što ći imat 'eroja!

*****
Neko uđe u sobu i upali svjetlo, čujem gdje mi Jela kaže da ode na kavu kod Munire i odvede Ratka da se djeca izmire, a ja samo klimnu glavom. Ispade prilika, da danas 25. vebruara, pozovem komšiju Jovana i ispričam mu današnju priču. E da, Jovan je bio sa mnom u Štrpcima, i sad kad nema Jele i Ratka bude mi „čisto", kako on reče neku noć, da ga pozovem na jednu ljutu šljivu! Došo je Jovan, čim sam zvrkno na telefon, kao i vavik dobro raspoložen. On je pričao sve ove godine bez imalo pameti o tome sa mnom.
Čim me vidio u kakvom sam stanju, pito me je li me to ponovo kriza uvatila.
„Ajde bre biće bolje,šta ti je stalo do balija, ja bi ponovo išo u pokolj", sa osmje'om izgovori Jovan i ošinu me po ramenu u znak odobravanja.
Ispričam mu sta me morilo ovi dana. Posebno sam mu govorio o progonu otvoreni smeđi očiju sa svjetlošću iz mjesta Štrpci! Jovo je na to digo čašicu i nazdavio Štrpcima i dobrom odrađenom poslu, profesionalno od strane „Beli orlova", jer ni danas nema traga ni glasa o ubistvu 19. ljudi.
„Mogao si barem taj sat skinut', što si dobio na poklon od Milana Lukića, za ubistvo Admirovog babe. Šta bi bilo da ga je ugledo? Čuj babe, majku im tursku", zapsova Jovan! Mene tek panika uvati, Jovan krenu s pričom, a meni slika:
„Stajali su njike 5 -6 u grupi čekajući sudbinu. Nisu znali šta i' čeka u podrumu kuće, osim što su se čuli prigušeni pucnji. Sve više obruč se stezao oko nji, nisu imali kuda, izlazili su u grupama iz kamiona. Jedan je pokušao pobjeći, Milan Lukić ga je preklao!
„Bajo ne ubijaj me djeteta ti, imam sina..."
Nisam čuo ime sina prije sam rafal složio...Pao je...
Oči nije sklopio, ostala je svjetlost u njima koja se jasno nazirala u pomrčini podruma!
Muk! Tišina! Na krvavim usnama ne izgovoreno: Nikad više sine Aaad...."!!!
„Da baš! Nikad više sine Admire... he he he he", nazdravim i ja sa Jovanom, ipak se slažem s njim dobro odrađen posao, i danas nakon 17 godina....Sve je čisto!
Sjedili smo još dugo u noć razgovarajući, a ja brojim sate... još jedan vebruar iza nas...

Autor: Aldijana Mustafić