Bosnjaci.Net - Najcitaniji Web Magazin Bosnjaka u Bosni i Hercegovini i Dijaspori
Naslovna  |  Arhiva  |  Pretraga  |  Redakcija  |  O Bosnjaci.Net  |  Kontakt  |  Bosniaks.Net English

Intervjui

ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA, književnica
NIJJET MI JE, SA ANEGDOTAMA I HUMORESKAMA, DA RAZGALIM DUŠU NAŠEG NARODA
Autor: Esad Krcić
Objavljeno: 28. November 2020. 19:11:36
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA: Moje inspiracije za ovu moju tek odštampanu knjigu, zbirku humoreski i anegdota „Edepsuz“, kao i za sljedeću zbirku humoreski i anegdota, spremnu za štampu, pod naslovom „Hamalska idara“, je i moj nijjet da razgalim dušu našeg naroda, koji je pored svega zadeveran i ovom zarazom što nas je zajedno okupirala.



Povod za razgovor sa bošnjačkom književnicom Šefkom Begović-Ličina je njena zbirka humoreski i anegdota „Edepsuz“, koja je upravo izašla iz štampe, i kako saznajemo, zbog sadržaja praktično je „zapalila“ interesovanje čitalaca.
Begović-Ličina je jedna od najpoznatijih sandžačkih književnica, koja i u zrelim godinama važi za izuzetno produktivnog stvaraoca. Do sada je objavila sedam knjiga: „Duša u leptiru” (2009), „Sandžački Rječnik”, (2012), koautor sa bratom mr. Džavidom Begovićem, „Niska od merdžana“ (2016), „Vrisak krvi” (2016), „Brezđetka“ (2016), „Đulizara“ (2018), i „Edepsuz“ (2020). Dva romana su prevedeni na turski jezik, dok su u pripremi dva romana „Inadžija“ i „Crveno plaču makovi“, te zbirka anegdota i humoreski „Hamalska idara“. Po Šefkinim tekstovima: „Zeleni svatovi“, „Ne halalim ti ‘junače’”, „Tebi ‘ gospođo’ Evropo“, „Ne plači kćeri”, „Ne boj se sine “, posvećenim nevinim žrtvama genocida u Bosni i Hercegovini, a objavljenim u knjizi „Vrisak krvi“, 11. jula na Dan genocida nad Bošnjacima u Srebrenici, širom Evrope prikazuju su pozorišne predstave, monodrame i recitali.
Šefka Begović-Ličina je u pomenutoj knjizi perom snažno ’vrisnula’, da je poznati bosanski književnik rahmetli Isnam Taljić, u recenziji napisao: „Ni jedno muško pero sa toliko žestine nije opisalo bol i stradanje Bosne, kao što je u knjizi „Vrisak krvi“ to učinila bošnjačka književnica Šefka Begović-Ličina“.
Šefkin roman „Vrisak krvi“ je najjači krik i najljući bol genocida nad Bošnjacima, iz koje pišti krv šehida Srebrenice i cijele Bosne. U ovom romanu kroz Šefkino pero izliveno je toliko suza, kletvi, osuda, opisa zločina, iskazane su nezamislive patnje bošnjačkog naroda, da je teško čitati i nemoguće ne zaplakati nad tim nevinim, golorukim žrtvama.
Smatramo bitnim istaći, Šefka Begović-Ličina sa bratom Džavidom Begovićem, magistrom tehničkih nauka iz Sarajeva, iznjedrili su „Sandžački rječnik“, prvi u historiji Sandžaka. To je djelo, od izuzetne važnosti za bosanski jezik i cijeli Sandžak. Ovim rječnikom Šefka i Džavid zajednički su sačuvali izvorne naše riječi i otrgli od zaborava izvorni sandžački govor naših predaka.
Šefka također piše i tekstove za zabavnu muziku. Njena pjesma „Staro ćemane“, na studentskom Festivalu zabavne muzike u Maglaju 2008., zauzela je prvo mjesto u izvedbi Novopazarca Enesa Ukića.
Dobitnica je više nagrada i priznanja.
Biografiju u cjelosti pročitajte u rubrici Bošnjaci.Net „Dobri Bošnjani“.


Bošnjaci.Net: Gospođo Begović-Ličina, povod razgovora je nova objavljena knjiga, ali dozvolite da krenemo od neizbježne bošnjačke tematike. U jednom razgovoru ste istakli, nakon što ste vidjeli porušenu Bosnu i mnogobrojne nišane i humke, u Potočarima, ali i na Kapiji Tuzle, da ste se tu zakleli da ćete to u knjizi zapisati i ostaviti budućim generacijama kao opomenu?
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA:
Da, istina je, zaklela sam se i nakon toga strepjela da li ću uspjeti za života, uz obavezno učenje sure Jasin pred duše šehida, napisati knjigu o njihovom na pravdi Boga ubijanju. U Potočarima sam one mnogobrojne bijele nišane doživjela kao polegle bošnjačke labudove, čija ljepota i kao mrtvima traje. Sretna sam što sam to obećanje ispunila. Sada se moja knjiga „Vrisak krvi“, pored bosanskog govornog područja i srodnih jezika, čita u Turskoj na turskom jeziku.

Objavljene knjige Šefke Begović-Ličina


Bošnjaci.Net: Odakle crpiš inspiracju za pisanje?
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA:
Inspiraciju za pisanje dobijam iznenada. Mislim da je to Božiji dar na čemu sam ja Svemilosnom Gospodaru zahvalna. Kada mi dođe inspiracija i odlučim da napišem knjigu, meni kao da neko šapne naslov i ja od tog naslova počinjem… Obično pišem u prvom licu i tada sam, čini mi se, u opisima najjača. Podvučem se pod kožu mojih junaka i sa njima preživljavam radosti i boli.
Inače, moje inspiracije su ljudske sudbine, moj neiscrpni majdan za pero je život, i ja odatle uzimam građu za moja djela.

Dobitnica nagrade "Amir Dautović": Šefka Begović ličina
Bošnjaci.Net: Saznali smo o gnusnom teškom zločinu koji se dogodio i vašoj porodici u toku Drugog svjetskog rata. Zato se nadamo da će naši čitatelji razumjeti i osjetiti da Vaše inspiracije za pisanje knjiga dolaze iz duše porodice žrtve. Nego, ukratko, šta se dogodilo u Drugom svjetskom ratu?
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA:
Naš rah. otac Husno Begović u Drugom svjetskom ratu, u četničkom pokolju Bošnjaka u limskoj dolini 1943. g. za jednu noć je izgubio osam članova svoje porodice. Tom prilikom mu je ubijen i četvorogodišnji sin Fahrudin, naš maloljetni polubrat. Tada je moje ocu spaljen čardak od tri sprata i uništena cjelokupna imovina. Božjom voljom je ostao živ, ali bez ikoga svoga i bez igdje ičega. Tu njegovu ratnu sudbinu i sudbinu mnogih Bošnjaka u limskoj dolini, opisao je moj brat Džavid Begović u knjizi „Utuljeni čardaci rasovski“, dozovlite da citiram:
- „Ima li šta gore od toga kada odjednom ostaneš bez svojih najmilijih i od imovine ti ne ostane ni trun, ni kašika, ni presvlaka? Može li neko zamisliti tu količinu bola i samoće? No, djeco moja, i od toga ima još nešto gore. Gore bi bilo da sam poludio, pa da me ludog djeca gaćkaju kamenjem. Ovako, uz Božju pomoć, sačuvao sam pamet i oformio novu porodicu. Allah svom robu negdje oduzme, negdje doda. On je pravedan i oduzeto vazda nadoknadi“, - ove nam je riječi otac često ponavljao.
Nakon svega život je tekao svojim tokom. Moja sjećanja iz djetinjstva su prekrasna i uvijek su vezana za one večeri kada bi se mi djeca okupili oko našeg oca da nam priča priče. Bio je izuzetan pripovjedač, koji nam je kroz svaku priču provlačio po neki nasihat, koji je nama za sva vremena ostajao kao pečat njegovog amaneta.

Bošnjaci.Net: Sada ste upravo objavili knjigu humora, srdačno vam čestitamo. Recite nam, odakle sada crpite inspiracije za humor?
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA:
To sam upravo obijasnila čitaocima u predgovoru knjige „Edepsuz“.
Odrasla sam u porodici gdje je, pored svega bilo smijeha i šale, gdje su moji složni roditelji sa skromnim primanjima školovali nas šestoro djece. U djetinjstvu nisam imala sve što sam željela i puno mi je nešto falilo, ali sam imala to porodično, duhovno bogatstvo, na kome su se zasnovali naši jaki životni temelji.
Rahmetli otac, nakon svega što je doživio i preživio u toku Drugog svjetskog rata, vjerovatno je htio nas djecu da udalji od tih tužnih događaja, kako bi nas odgajao u drugačijem ambijentu, na čemu sam mu uvijek bila zahvalna.
Svake večeri nam je pričao šaljive dogodovštine iz djetinjstva, a mi se tome do suza smijali. On je na život gledao sa optimizmom i uvijek bio spreman da nekog oraspoloži, da mu olakša tegobu i nasmije ga. Taj smijeh je iz naše kuće, odlijegao u Novom Pazaru, Jošaničkim sokakom, a njihovom selidbom u Sarajevo i Vratničkom čikmom.
Njegova stalna uzrečica bila je:
„Hajde, što se sikiraš, to će do godine biti lanska godina i manje će te boljet“.
„Sinko, u životu se posljednja broji“, a kada bi mu neko došao da se na neku gailu požali, rekao bi mu:
“Ne brini, Bog će ti pomoć od kud se ne nadaš“.
Nikada nikom nije zavidio na imetku, jer je u ratnom stradanju kao najveći bogataš u svom kraju, preko noći ostao bez igdje ičega. Zato je život gledao sa ljepše strane i nikada nije gubio vjeru u Boga dž.š.
Svoje bogatstvo je smatrao nas, njegovu djecu i unuke, koju je usmjerio na ispravan put.

Bošnjaci.Net: Gledajući unazad kroz prošlost, na svoje djetinjstvo i posmatrajući sada svoje unuke, kako bi to prekomentarisala?
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA:
Ja danas žalim moje unuke i sve naredne generacije kojima je ovo napredno doba oduzelo djetinjstvo, uskratilo snove, otelo ona drhtava iščekivanja musafira, pisama, dopisnica, lijepog ručka, ugasilo zahvalu roditelju za kupljene cipele i onu radost pomoći komšiji kada se cjepkaju drva, kreči, lije ploča za kuću, danas ispunjenjem svih želja, djeci su oduzete želje, a internet i tehnika im polahko umrtvljuju: osjećanja, merhamet, uzimaju dušu…
A mi smo se kao djeca stalno međusobno šalili i nikada zbog toga nismo jedno drugom zamjerili.

Bošnjaci.Net: Da li to znači da vaše inspiracije na humor i anegdote dolaze upravo iz djetinjstva i porodične idile kroz koju su vas roditelji vodili, te vam je stalo da tu atmosferu prenesete na današnji svijet kojem je nakon svih zala potrebno da zdravim humorom razgalite dušu čitatelja?
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA:
Upravo tako. Moje inspiracije za ovu moju tek odštampanu knjigu, zbirku humoreski i anegdota „Edepsuz“, kao i za sljedeću zbirku humoreski i anegdota, spremnu za štampu, pod naslovom „Hamalska idara“, je i moj nijjet da razgalim dušu našeg naroda, koji je pored svega zadeveran i ovom zarazom što nas je zajedno okupirala.
U ovim humoreskama i anegdotama su opisane simpatične zgode našeg naroda koji nam je blizak i iz kojeg smo potekli. U skoro svakoj od njih ima provučena po neka pouka i poruka, neka hikaja…

Bošnjaci.Net: Da li ima neki od likova iz nove knjige koji bi odvojila i koji vam je draži?
ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA:
Sve ove likove iz obje zbirke humoreski i anegdota podjednako volim: Vehbijaginicu, Saitagu, Suljku, Hafku, Hajrizagu, Džema i ostale.
Sve je to moj narod, moj rod, moj svijet.


Za čitatelje Bošnjaci.Net poklanjamo jednu humoresku – hikaju iz Šefkine nove zbirke humoreski i anegdota „Edepsuz“:

ĐE SU MI NAOČARE

-Nafkaaa, o Nafkaaa!
-Ha, Aljo.
-Viđe l’mi đe naočare?
-Jok.
-Kako, jok?
-Tako, lijepo.
-Pa, đe su mi?
-Šta ja znam đe su tvoje naočare. Đe si hi turio, tu su ti.
-Ada ja đe sam hi turio, sad hi nema.Ti si mi hi neđe ćutenisala.
-Ni takla ti hi nisam, niti sam ti hi od jutros videla.
-Ada, jesi, nema ko drugi da hi pomakne. Merak ti je da hi neđe premehćiš kad potireš prašinu.
-Nisam hi ni rukom pipnula.
-Jesi, k’o što gledam s očima.
-Ada, insanu, nisam, duše mi majčine.
- E, kad nisi, đe su? Nemaju noge da pobegnu. Sad smo ti i ja sami o’de i ne moreš rej, Fikrova deca su hi neđe zaturila. Ja hi nisam niđe pomer’o, e onda si samo ti.
-Haj, gluha čoveka, Allahu mili. Insanuuuu!!! Čuješ li šta prričam! Nisam ti hi taklaaa!
-E, pa đe su? Ja hi sve osta’ljam o’de na ovo hastalče, a evo hi sad nema.
-Traži hi po kući. Nekad hi turiš na veš mašinu, nekad na lavabo, na frižider, na pendžer, u dušek, pod jastuk, u jorganski čaršaf...
-E, pa kad su tamo, nađi mi hi.
-Nađi hi ti. Ja nemam vakta ovuda se obrtat’ za tvoje naočare. Prekisnu mi hljeb. Hiljadu puta sam ti hi na nemesto nazrela.
-Nikad hi tamo ne osta’ljam sem o’de predamnom. Još me pamet služi.
-Ada, kako kad sam hi sto puta nazrela na razna mesta. A što onda na svuđe zaboravljaš vilicu, gubiš slušni aparat?
-Kad sam hi to zaboravio?
-Svaki dan. Strava mi je oživela od tvoje vilice i nikad mi jelo zbog nje ne pristane. Čim sednem da jedem, ti se setiš da ti nema zuba. „ Nafka, nađi mi vilicu, nemam š’ čim jes’“ Kad’ počne dnevnik, ti zapomažeš ka’ da te kolju, kuća od tebe trešti:
„Nafkaa, potraži mi slušni aparat! Neđe mi spade. Ne čujem šta veli presednik, da l’ će nam povisit penziju. Pohitajjjj!!!“
Idi, bre, kod doktora, nek ti nešto dadne za pamćenje. Goru mi dade, tražeći mi jednu po jednu stvar. Preg’o si i mene ovo lijek pameti da išćuriš.
-Lako je tvoju pamet isterat kad je ni kaplju nemaš.
-Ada vala, te i nemam. Da sam je imala, ne bi s’ tobom o’de čamunjala. Dok traje ova izolacija od ove zaraze, trebala sam i ja sa Fikrom, snahom i decom otij u vikendicu.
-A, snaha ti jedva čekala da te s’ njima povede, aha. Vide l’ kako hitaše da ugrabi vrata i da se nas što prije kultariše?
-Vala joj se ne čudim. Treba povazdan o’de trpet tvoj tersaluk. Ovo kako nemoš da ideš u kahvu, brda si uz’o, a mene preg’o da obudališ.
-E, vala jako ne idem u kahvu, a ni ti kod Nurke ne fikćeš svaki čas na eglenu. Zato se ti hujaš po kući.
-Ne hujala se od’e s tobom. Za ovo tri hefte osame, da si mi iz oka iskap’o, dojadio bi mi.
-E, šućur što sam ja u babovu mi kuću, a jok u Šerifaginu.
-Mog baba ne dofaćaj, ništa ti ne čini. A da ti tvoj babo nije ostavio kuću, sad bi mi bili pod šator. Ti, beli, u ovu kuću ciglu nisi uzid’o. Svoje zarade si spuc’o na pevaljke.
-Ja zaradio, ja moje trošio. Gospođo, Nafka, da mi ti nisi davala pare?
-E, trebala sam ti još za troška odvajat od detinjija usta, je l’? Šućur što sam imala moj slatki dinar iz fabrike, pa te nismo bili muftač.
-E, da ja i babo mi nismo doturali za idaru, od tvoje crkavice bi ti deca polipsala.
-Babo jeste, a ti... Eneh, tvoja su deca, nisam hi od baba donijela.
-Nađe l’ mi naočare?
-Jok.
-Pa, mrdni potraži hi.
-Nisam ja stražar tvojim naočarima.Traži hi ti, ja nemam kad.
-Do sad što si se sa mnom inatila, mogla si hi potražit. Eh, da sam zn’o koji si arsuz, ne bi te uz’o da je bio cio Lug tvoj.
-A, ja da sam znala koji si ti tersać, ne bi te uzela kad se nikad udala ne bi. Kad se razhavizah, bi mi kasno.
-Vala, da su momci znali da jezikom moreš opasat Paričko brdo, bezbeli bi bila jagma na tebe. No, čim žena obrodi decu i puhći korijenje, opruži jezik. Tad čovek ne more da siroti decu i napudi je. Posle žena obrne decu k’ sebe, pa navede kapu. Veseli babo him za sve kriv.
-A, šta ćeš ti, veselik? Sve se na tebe sjurilo. Ćoskaš od kako sam te uzela. Dok ti je babo bio živ, u kuću se nizašta nisi dofać’o, kol’ko da se ne velja.
-Ti si se vala, predirala. Cijelo popodne si bila po mahali.
-Što, da ti nije šta falilo? Kad namirim, mogu otij đe goj hoću, zabranit mi ne moreš. To si me nekad fursatio, dok mi ne stasa sin, moj branioc, snaga moja.
-E, a ta ti snaga, sa sobom povede ženu, a tebe se ni ne pošali da te ponudi da pođeš s’ njima..
-Da nije tebe, zv’o bi me, no tebe ne haju ni snaha ni deca. Ada, ako još koji dan potraje ova izolacija, od tebe ću o’de pohavetat. Došlo mi je da vrištim iz glasa : “ Medeeet!!!!“
-Bi, satrli bi se zovući te. Nafkakka!!! Digni se potraži mi naočare, dok o’de nisam stvorio ukubet!!!
-Haj napravi, da vidim i ta’ seir. Jedva hodiš, nogama zavrzuješ ka’ sakat, a demek bi da se na mene junačiš.
-Nađi mi naočare kad ti velim!!!
-Ne nađi, nađi hi sam. Niti hi nosim, niti sam ti hi ostavila, niti ću ti hi tražit.
-Nisi hi ostavila, no si hi pomerila.
-Ada, nisaaaam! Nisam babovog mi grobaaa!!!
-Jesiiii! Arsuskooo!
-Majko, babo, evo vam donijeh ove namirnice što sam vam kupio. Neću da ulazim, kažu ne smije se kod starih. Treba l’ vam još šta da vam donesem? Šta je majko, što si plačljva?
-Ada, ništa.
-Plače ćotija, neće da mi nađe naočare. Od jutros brez njih ćoretam po kući, ne vidim ništa na televizor. Ona mi hi neđe zafljačila, a zainatila se neće da hi traži.
-Babo, je l’ tražiš te naočare što su ti na glavu?
-Koje, Fikro? Eneh, đe su se obrele? Hej, elhućmulillah.
-E, matufe stari...
-E, ćorna, ćorava, kako mi hi ne vide na glavu...?



Ostali prilozi:
» ŠVEDSKA JE ŠESTA DRŽAVA KOJU NAZIVAM DOMOM
Namik Alimajstorović | 27. January 2021 20:12
» NORVEŠKA NE TREBA DA ZAOSTAJE U INVESTICIJAMA U BIH
Anadolu Agency (AA) | 01. January 2021 14:44
» ODMARAM SE I UŽIVAM U RADIONICI
Anadolu Agency (AA) | 27. December 2020 14:44
Ostali prilozi istog autora:
» SARAJEVSKA VIJEĆNICA
25. August 2020 15:10