Svake godine u mjesecu martu odzvanjaju mi u ušima riječi rahmetli djeda hadži Huseina, koje i danas puno bole: "Pozovite mi Harisa da mi klanja dženazu namaz..."

Uzvišeni Allah kaže:
كُلُّ نَفْسٍ ذَائِقَةُ الْمَوْتِ ۗ وَإِنَّمَا تُوَفَّوْنَ أُجُورَكُمْ يَوْمَ الْقِيَامَةِ ۖ فَمَنْ زُحْزِحَ عَنِ النَّارِ وَأُدْخِلَ الْجَنَّةَ فَقَدْ فَازَ ۗ وَمَا الْحَيَاةُ الدُّنْيَا إِلَّا مَتَاعُ الْغُرُورِ
"Svaka duša smrt će okusiti, a samo ćete na Sudnjem danu u potpunosti dobiti plaće vaše! Pa ko bude od Vatre udaljen i u Džennet uveden, uspio je! A život na ovome svijetu samo je varljivo naslađivanje!" (Ali 'Imran, 185.)

Allahov Poslanik, 'alejhi's-selam, je rekao:
"Došao mi je Džibril, a.s., i rekao: O Muhammede, živi koliko hoćeš, ali znaj da ćeš umrjeti, voli koga hoćeš, ali znaj da ćeš se rastati od njega, radi šta hoćeš, ali znaj da ćeš po tom radu biti nagradjen ili kažnjen..!" (Muslim)

Za vrijeme studija na FIN-u, u Sarajevu, makar jedanput mjesečno sam dolazio u Sandžak, u Rožaje i Novi Pazar. Tako sam u martu 2002.godine došao, nakratko, da obiđem porodicu. Rahmetli dedo je bio bolestan, ali mislili smo da je to kao ponekad što se dešavalo i ranije i ozdravit će, inšallah, te sam se vratio za Sarajevo. Međutim, sutradan pozvao me babo telefonom i rekao mi da mi je dedo "selam da dođem odmah sutra, jer želi da me vidi..." Ja rekoh babu, "u redu," iako sam tek bio stigao u Sarajevo, ali imao sam neki čudan i težak predosjećaj. jer sam puno volio rahmetli deda, hadži Huseina, s kojim sam se mnogo družio i uz njega odrastao, i puno ga poštovao.... Pošto sam tada bio na konaku kod druga Seada u Hrasnici, otišli smo na jaciju u džamiju kod Muje-ef. Berila, i nakon namaza sam ga zamolio da me odveze do autobuske stanice kako ne bih zakasnio na 'Gameksov' autobus koji ide u 21h za N. Pazar. Mujo-ef. je odmah prihvatio, jer smo se znali od ranije, i odvezao me svojim golfom 3-kom. Vječno sam mu zahvalan na tome. Dakle, krenuo sam odmah, a ne sutradan kako mi je babo rekao. Putovao sam cijelu noć do N. Pazara, a nakon sabaha drugim autobusom produžio za Rožaje. Kada sam stigao kući u Rožaje rano ujutru, saznao sam da je rahmetli dedo rekao babu: "Pozovi Harisa da mi klanja dženazu..." Ta rečenica me mnogo potresla, ali dedo je tada još bio živ, pa sam ga ja gajretio da će biti dobro i da samo Allah zna kad će se ko vratiti Njemu Uzvišenome. Dok smo sjedili neko reče: "Evo ga Muftija..". Izašli smo ispred kuće, snijeg je padao kao 'iz rukava', a on se pojavio u svom crnom kaputu i s crnom beretkom na glavi, u pratnji tadašnjeg direktora medrese dr. Mevlud-ef. Dudića. Muftija reče dedu da je čuo da je bolestan i da je došao da ga obiđe, a dedo se baš obradova i poče da ga blagosilja i zahvaljuje mu, a svakako, zahvalio je i direktoru medrese. Sjećam se da je tada i dr. Mevlud ef. Dudić davao gajret dedu kroz navodjenje hadisa o činjenju dobrih djela i da muslimani moraju saburati. Nakon nekog vakta, oni su otišli za Novi Pazar, a mi smo ostali pored deda. Rahmetli dedo je preselio tog 26. marta 2002.godine. Pogledao sam tada u sat na zidu - pokazivao je 22.06h. Onako slomljeni i tužni “okrenuli smo” rahmetli deda, i javili smo prvo amidžama i babovom amidžiću Ibrahimu, koji su odmah došli. Nastavili smo s pripremama za sutrašnju dženazu, a meni je to bila jedna od najtežih noći u životu, kao i sutrašnji dan kada sam trebao ja da predvodim dženazu rahmetli dedu, jer se njemu 'prikazalo' da će da preseli i zato me i pozvao i ostavio vasijjet da ja budem imam na njegovoj dženazi...

Sutradan došlo je dosta ljudi i uleme na dženazu, a među njima i rahmetli Muftija Muamer-ef. Zukorlić, reis Rifat Fejzić, i mnogi drugi... U takvim situacijama kad bi Muftija došao nekome na dženazu, ili reis, oni bi je i predvodili, međutim, toga dana zbog oporuke rahmetli dedove, ja sam mu predvodio dženazu pred džamijom Sultana Murata II u Rožajama, i to mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu, a još nisam imao punih 20 godina...

Najviše mi je ostalo u sjećanju to što je rahmetli dedo hadži Husein uvijek na svom stolu imao Mushaf, i hadiske zbirke "Rijadu's-salihin" i "Izbor Poslanikovih, a.s., hadisa", koje je učio i čitao svakodnevno, i često bi plakao...

Razmišljam samo kakve su to bile imanske gromade, i on i rahmetli nana Zada da davne 1969.god., upišu svoga sina (moga baba) u "Gazi Husrev-begovu" medresu u Sarajevu, kada se komuniciralo samo pismima koja su putovala nekada i po nekoliko mjeseci, a kamo li da vide svoje dijete...Kao plod njihove borbe za dini-islam, Allah Uzvišeni je dao da su desetine njihovih potomaka, i momaka i djevojaka završili medresu, a nakon toga razne fakultete u zemlji i inostranstvu, elhamdulillah...

P.S. Mislim da mi mladji nikada ne možemo dostići stepen imana naših djedova i nena, iako mi mislimo da mi danas puno više znamo ajeta i hadisa, nego što su oni znali, ali oni su bili puno jači vjernici u praktičnom, i svakom drugom smislu, nego što smo mi danas...

Molim Allaha Uzvišenoga da se smiluje rahmetli dedu hadži Huseinu, nani Zadi i svima ostalima koji su se vratili Njemu Uzvišenome, i da ih uvede u Džennetu'l-firdevs, a nas žive da učvrsti na putu dini islama i imana... Allahumme amin!

Prođoše 23 godine kao san...