AZEM VLLASI: Iz Sporazuma “Otvoreni Balkan” sve tri države imaju neke ekonomske koristi, iako ne jednake. Srbija prolazi najbolje, pošto ima veći privredni potencijal od druge dvije članice, pa prema tome i veći izvoz. Uz to, ne žuri joj se u EU, pa želi neku alternativu. Vučiću godi društvo u kojem su oni drugi, manji. S. Makedoniji je od koristi, s obzirom na njen geografski i komunikacijski položaj između Srbije i Albanije. Albanija je tek na trećem mjestu i ima interes od turizma, jer građani Srbije i S. Makedonije rado ljetuju na albanskom primorju. Ali Srbija u tome vidi šansu da bude nekakav lider.

Protekle sedmice, na trojnom sastanku u Skoplju, premijeri Sjeverne Makedonije Zoran Zaev, Albanije Edi Rama i predsjednik Srbije Aleksandar Vučić objavili su da su potpisali Sporazum o liberalizaciji graničnog režima između svojih država radi lakšeg i bržeg protoka roba i ljudi. Ranije su tu inicijativu nazvali ,,Mini Šengen”, a sada to promijeniše u ,,Otvoreni Balkan”. Ono ,,mini” nekako izgleda malo, a Srbija to za sebe ne voli. Ali, ovo ,,Otvoreni Balkan” ne korespondira sa geografijom i geopolitikom jer na Balkanskom poluostrvu ima još država. Ne rekoše barem da ostaju otvoreni da im se možda pridruži BiH, Crna Gora, Kosovo. Namjera da se olakša granični režim je u redu. Model za to je ,,zona Šengena” između većeg broja zemalja Evropske unije.

Šta je sa Crnom Gorom, BiH, Kosovom spram tog ,,Otvorenog Balkana”? Prilikom prvog susreta ove trojice državnika, ponuda za pridruživanje inicijativi data je i Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. One su tada to ljubazno odbile sa uvjerljivim obrazloženjem da su više zainteresirane za brže članstvo u EU negoli za regionalne inicijative kao zamjena za evropski put.

Iz Sporazuma “Otvoreni Balkan” sve tri države imaju neke ekonomske koristi, iako ne jednake. Srbija prolazi najbolje, pošto ima veći privredni potencijal od druge dvije članice, pa prema tome i veći izvoz. Uz to, ne žuri joj se u EU, pa želi neku alternativu. Vučiću godi društvo u kojem su oni drugi, manji. S. Makedoniji je od koristi, s obzirom na njen geografski i komunikacijski položaj između Srbije i Albanije. Albanija je tek na trećem mjestu i ima interes od turizma, jer građani Srbije i S. Makedonije rado ljetuju na albanskom primorju. Ali Srbija u tome vidi šansu da bude nekakav lider.

Pozicija Kosova u odnosu na to trojstvo je specifična. I da je ponuđeno, Kosovo ne želi biti dio tog sporazuma kao zamjena za evropsku perspektivu. Drugo, ne vjeruje da ima neke koristi u društvu u kojem Vučić želi biti lider, s obzirom na to da on ne priznaje Kosovo kao ravnopravnog partnera. Treće, sa trima državama ima bilateralne sporazume o graničnom režimu.

Međutim, Rama i Vučić su se u nečemu preračunali. Naime, Srbija i Albanija nemaju zajedničku granicu, pa time ni direktnu komunikaciju. Preko 80% posto ljudi i roba iz pravca Srbije prema Albaniji i obrnuto ide preko Kosova. Dakle, Albanija i Srbija nemaju zajedničku granicu, pa time ni granične prelaze. Srbija sa Kosovom ima bilateralni sporazum o režimu kretanja ljudi i roba u oba pravca, koji je ranije potpisan u Briselu. Kosovo i Albanija, takođe, imaju međudržavni sporazum o graničnom režimu.

Iza inicijative “Otvoreni Balkan” krije se i ambicija Vučića za nekom vrstom političkog liderstva u regiji, a i Rama vjerovatno želi biti lider ,,albanskog sveta”. Veli — što ne, ako Vučić teži liderstvu nad ,,srpskim svetom”.

Ostaje enigma zašto je Crnoj Gori i BiH ponuđeno da se priključe ovoj inicijativi na samom početku u Novom Sadu, 2019. godine, a sada nije ostavljena otvorena mogućnost. Sada kada Crna Gora ima Vladu naklonjenu Srbiji, a u BiH je, namjesto tadašnjeg Denisa Zvizdića, predsjednik Ministarskog savjeta, Dodikov kadar — Zoran Tegeltija? Nezahvalno je nagađati, ali možda je Vučić ljut što nova crnogorska Vlada, sa svojim uzdanicama Krivokapićem i Abazovićem, nije odradila ono što je Srbija od nje očekivala, pa državu koju kilavo vode ne želi uz Srbiju. Kao da nešto čeka. Njegova vizija je da on, kao lider ,,srpskog sveta”, zastupa sve ono gdje Srbi žive. Odlazak crnogorske Vlade, u koju su Vučić i Srbija polagali velike nade, može se očekivati, pa i dočekati, ali Crnu Goru utopljenu u ,,srpski svet” i proširenu Srbiju neće dočekati.

Kada je riječ o Bosni i Hercegovini, nade Srbije su veće. Sada je Milorad Dodik svoju ,,istorijsku” bitku za nestanak BiH i pripojenje entiteta RS Srbiji ubacio u ,,petu brzinu”. Vučić ga bez sumnje u tome podržava, na svoj već prepoznatljiv način. Iako je Dodiku jedina funkcija ona sa koje vodi besomučnu bitku za nestanak države koju treba da predstavlja, (član Predsjedništva BiH), entitet RS tretira kao lično vlasništvo i batinu protiv te države, a predstavnike Srba u Parlamentu RS postrojio je iza sebe u toj misiji. Sada je stigao u fazu borbe protiv međunarodnih predstavnika prisutnih prema Dejtonskom sporazumu. Krenuo je protiv visokog predstavnika za BiH, protiv svih u međunarodnoj zajednici koji brinu o funkcionisanju BiH kao države, u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Poslije besomučne bitke protiv svih onih koji osuđuju genocid u Srebrenici, krenuo je u borbu protiv odluke visokog predstavnika Valentina Inzka, kojom se zabranjuje negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca. Skupštini RS je naložio da usvoji kontrazakone kojima se stavlja van snage onaj zakon što ga je, u skladu sa svojim ovlašćenjima, nametnuo visoki predstavnik Inzko, kao i zakon kojim se kažnjava (čak do petnaest godina zatvora) onaj ko negira, omalovažava, naziva genocidnom ili vrijeđa RS i njene simbole. Inače, on sam prednjači u negiranju genocida u Srebrenici. Sve izvan nadležnosti Entiteta. Svoje sunarodnike, Bošnjake, kojih ima i u RS, ne naziva tim imenom, već uporno muslimanima. Valjda računa da time produbljuje razliku sa njima, pa i mržnju.

Dodik je objavio verbalni rat svemu što Bosnu i Hercegovinu uređuje kao jedinstvenu državu po Dejtonskom sporazumom. Na drugoj strani, na svaki način on zloupotrebljava predstavnike RS u zajedničkim tijelima da opstruišu sve odluke i time stvore dojam da je to nemoguća država, pa kao takva treba da nestane. Vučić računa — ako će Dodik u svojoj misiji uspjeti, što će onda Bosna u ,,Otvoreni Balkan”. I koja Bosna?

Nakon rata i tragedija koje su se desile, BiH je preuređena na drugim osnovama, sa dva entiteta. Entitet nazvan RS ima dvije faze, dvije istorije. SR, proglašena 9. januara 1992. godine, nastala je na ratnim zločinima jer je tako projektovana. Međunarodni sud za ratne zločine je zato tvorce-zločince osudio i oni su dobili zaslužene kazne.

Kada su njeni osnivači izložili plan kako da se to ostvari, imenovani komandant za taj poduhvat Ratko Mladić rekao im je da to znači genocid, što znači da su oni bili svjesni u šta se ide.

Ova sadasnja RS, kao entitet u sastavu BiH, produkt je Dejtonskih mirovnih sporazuma i ustavnih aranžmana sa pratećim aneksima. Milorad Dodik baštini i brani onu RS nastalu na zločinima, a ovu Dejtonsku odbacuje. Njegovi idoli su osuđeni zločinci, a preferirani model RS je onaj koji su oni zločinima stvorili. Ne priznaje odluku Ustavnog suda da se 9. januar ne može slaviti kao dan njenog nastanka,m jer tada su planirani izvršeni zločini i genocid. On ne priznaje prisustvo međunarodnih sudija u sastavu Ustavnog suda. Ne priznaje visokog predstavnika za BiH, čiji će mandat trajati dok se sve zainteresirane strane ne slože da je nepotreban. On time konfrontira RS i bosanske Srbe sa međunarodnom zajednicom.

Za očekivati je da će novi visoki predstavnik Christian Shmit promijeniti nešto nabolje u interesu BiH, te njenih naroda i građana. Potreba za međunarodnim prisustvom u BiH prestaće kada ona bude članica EU, pa i NATO. Zbog specifične situacije u kojoj se ova balkanska država nalazi, u interesu EU, kao i u interesu mira i stabilnosti u regiji, jeste da ona brže, ,,prečicom”, stigne u zajednicu evropskih zemalja, kao Rumunija i Bugarska svojevremeno. U tom bi slučaju Bosna i Hercegovina, a time i RS, motivirala Srbiju da požuri u članstvo EU. To je ono pravo, a ne ,,Otvoreni Balkan”. To je bolja srpska prespektiva od ,,srpskog sveta” izolovanog od Evrope.

Stanje sveopšte blokade u funkcionisanju BiH po Dejtonskom modelu krajnje je upozorenje da se sa nje mora skinuti ,,luđačka košulja” i ta država profunkcionisati normalno. To treba da uradi prije svega Američka administracija, kao kum Dejtonske BiH. To bi značilo revitalizaciju i donekle redizajniranje ,,Dejtonskih aranžmana”. Bitno je preciznije definirati ulogu entiteta da se oni ne mogu ponašati kao države, bliže osnažiti nadležnosti BiH kao države, kao i mehanizme odlučivanja na tom nivou, ne ostavljajući mogućnosti za opstrukcije, koje nemaju veze sa interesima entiteta. Treba pronaći ravnotežu i balans između nacionalnih i građanskih prava. Nužno je da međunarodni faktor onemogući miješanje Srbije i Hrvatske u unutrašnje poslove BiH.

Potpisi Miloševića i Tuđmana na Dejtonski sporazum ne daju pravo ovim dvjema državama da se miješaju u unutrašnje poslove BiH, već obavezu da ne smiju raditi ono što su od 1992. do 1995. radile. Tada BiH, kao ni Crna Gora ni Kosovo, neće trebati “Otvoreni Balkan”, već Evropsku Uniju. To važi i za Srbiju, Albaniju i S. Makedoniju. (gradski.me)