Harun HODŽIĆ: U tim trenucima pomisao na smrt je najprisutnija, blagodat Šehadeta i ranjavanja mogu spoznati samo oni koji to preživljavaju, Izo nije ispustao bolne krike, nije plakao, nije zapomagao, čak sam pomislio ni da bol ne osjeća. Iznad njega onako malo usplahiren nadvio se Zenga, još mlađi po godima, i upitao ga samo onako radi reda kako je Izo, on je samo tiho odgovorio "Samo Allah zna, Zenga". Kada su se spremali na nosila da ga stave i vode za bolnicu upitao je koliko je sati, kada mu je rečeno da je oko pola pet rekao je "Dobro je klanjao sam podne".

Kada su neke pripreme za napad na Trebević od strane jedinica Starog Grada bile završene, nama je u “Fatihu” dodijeljen zadatak da napadnemo na četničke položaju u Fočanskoj ulici, nadomak Pretisa, da na taj način odvučemo pažnju neprijatelja da koncrentriše više snaga na tom pravcu nebi li Trebević bio uspješno oslobođen. Tako smo došli u toku noći i smjestili se po stanovima u Hotonju koji su bili zbog blizine linija već odavno napušteni. Intenzivna izviđanja su potrajala nekoliko dana i kada smo bili spremni za napad proučila se uobičajena Dova pred akciju i bili smo spremni za polazak.

(Kad je riječ o Dovi pred borbu, oni pripadnici Armije koji nisu znali o čemu se radi to bi dozivljavali kao da smo sebi klanjali dženazu i krenuli u boj, to je donekle mistificiralo ulogu “Fatiha” a počela su razna prepricavanja po jedinicama i koristile su se te priče za podizanje morala uplašenih da postoji grupa spremnih da pogine u ime Boga koji već unaprijed sebi dženazu klanjaju).

Akcija je krenula, i dala je prve rezultate. Ušli smo u objekte u kojima su bili četnici. Pucnjava je bila izuzetno žestoka. Počele su se čuti eksplozije bombi, Nihad je u jednu prostoriju kroz prozor ubacio bombu rezultat je bio više nego očigledan, odjekivali su tekbiri, napredovalo se kuća po kuća, slast pobjede pa makar i na malom prostoru bio je više nego očigledan. Bili smo u momentima zadovoljni, dok na motoroli koju smo imali nismo saznali da je ranjen Izo, mladić koji je imao nepunih 19 godina, lica kao curica, ali prekrasnog morala i vjere. Kada sam prisao u blizinu vidio sam da ga pokušavaju previti što je bilo veoma teško, jer ga je pogodio tromblon i skoro čitavu ruku mu odvojio od tijela, samo se na živcu održavala, a i pored toga imao je sitnijih rana po cijelom tijelu.

U tim trenucima pomisao na smrt je najprisutnija, blagodat Šehadeta i ranjavanja mogu spoznati samo oni koji to preživljavaju, Izo nije ispustao bolne krike, nije plakao, nije zapomagao, čak sam pomislio ni da bol ne osjeća. Iznad njega onako malo usplahiren nadvio se Zenga, još mlađi po godima, i upitao ga samo onako radi reda kako je Izo, on je samo tiho odgovorio "Samo Allah zna, Zenga". Kada su se spremali na nosila da ga stave i vode za bolnicu upitao je koliko je sati, kada mu je rečeno da je oko pola pet rekao je "Dobro je klanjao sam podne".

Tad je meni u glavi došlo hiljadu misli, Bože dragi hvala Ti na svemu pa i na ovom trenutku kada spoznah da ima ovakvih muslimana kod nas, kada u momentu života ili smrti razmišljaju o namazu. Izo je kazao: "Dobro je klanjao sam podne, ako umrem neću ostati dužan namaz pred Bogom."

Tad sam postavio pitanje: "Bože dragi, kako ću se ponašati ja, kada budem ranjen?
A, o tome kako je bilo kad sam ja ranjen u nastavku Inšallah.