Bosnjaci.Net - Najcitaniji Web Magazin Bosnjaka u Bosni i Hercegovini i Dijaspori
Svi smo mi General Mahmuljin
Naslovna  |  Arhiva  |  Pretraga  |  Redakcija  |  O Bosnjaci.Net  |  Kontakt  |  Bosniaks.Net English

Pisana rijec

ILHAMIJIN PUT U ŽIVOT
Autor: Mirsad Sinanović
Objavljeno: 04. October 2017. 14:10:28


Ovi što ulaze u moju siromašnu kućicu u Potur-mahali, ne osvrću se na turbe mog dželata Ali-paše Dželaluddina. Ne znaju da i ja navraćam u Potur-mahalu. Niti da i ja njih gledam. Uđu nekako, k'o da će ih ovdje neko prepasti, ili su u hitnji, ali hoće kod mene. Onda hite za dunjalukom, ni vrata da zatvore. Priđu mome tabutu, prouče mi Fatihu i odlaze, malo obehućeni; oni stariji izlaze okrenuti leđima, kako je to po adetu, a oni mlađi, čim dođu do moga tabuta, odmah bi, kakogod, samo vratima. I svi, čim siđu niz stepenice, okrenu se prema mojoj kućici, a ja im, onda, ne da čitam, već gledam misli. Svakojake su im u glavi, da ih Uzvišeni sačuva. Pitaju se: Da li je Ilhamiju bilo strah od smrti kada je kren'o u pohode Seidu Ali Dželaluddinu-paši? I da li sam ja znao da će mi glave doći veliki vezir Dželal-paša? Eto, kakve im misli vidim. Kažu da svi danas pišu pjesme tako da je vuk sit i ovce na broju te bi bilo bolje da je Ilhamija znao tako pisati. Sačuv'o bi sebe od vuka.

Bezbeli da sam znao da veliki vezir bez razloga nikog ne poziva na sofru. Bezbeli da sam znao da u Dželal-pašinoj tvrđavi gajtanom dave ili sijeku glave sabljom. Bezbeli da sam znao da me vezir poziva zbog pobuna u mojim pjesmama. Svijet moje pjesme više pamti od carskijeh fermana i mojih vazova u džamiji… Da li me bilo strah smrti? Jesam li znao da će mi vezir doći glave? Zaboravih i ovo, dok me On ne uze Sebi, neki su me u mojoj Ferhat-pašinoj džamiji pitali od koga naučih pisati pjesme, a ja im kažem da je moj život nadahnut Uzvišenim, k'o i moje pjesme. Nisam čit'o tuđe stihove, nisam učio metriku, počeo sam nizati stihove, to je posebna pažnja i dar od Boga. Eto, ko me nauči pisati stihove. Melodiju i metar postig'o sam govorom, a mjerilo uz Božiju pomoć. Moja smrt bila je emer Uzvišenog Gospodara.

Iz Travnika mi dođe visoki tatarin na konju i dade smotano ćage. Ja ga uzeh, razmotah i pročitah u sebi. Čim završih, smotah ga ponovo, a on se iznenadi kada vidje da me ćage nije uzbihuzurilo. Uđoh u kuću, sinovima i hanumi ništa ne rekoh, samo se osamih u maloj sobi. I tu se zahvalih Stvoritelju na ovome što učini za mene, a onda izađoh šuteći. Moji se razmakoše ne znadoše šta je u meni.

Krenuh na jaciju u Ferhat-pašinu džamiju. Po žalovitim pogledima džematlija vidjeh da oni znaju da me vezir Dželal-paša zove u Travnik. Samo su šutjeli i gledali preda se, ne govoreći. Kod nekoga se, beli, na putu ovamo onaj tatarin raspitivao za mene, za moju kuću, gdje će me naći. Mora da mu je kaz'o da me vezir zove u Tavnik. I kada ga je moj džematlija upit'o što me vezir zove, ovaj će mome džematliji: Sablja ili gajtan? Šta bi drugo odgovorio!

Nakon namaza, popeh se na mimber i ovako kazah džematlijama: Braćo moja, nemoj da vas žalosti što me Dželal-paša zove u Travnik. Ovo je poziv od Uzvišenog, a ne od vezira i ja ga s radošću primih… Siđoh s mindera i halalih se s mojim džematlijama. I poneku riječ razmijenih, s osmijehom k'o da idem silnom Dželaliji na sofru. Oni me gledaju i čude se.

Kada uđoh u kuću, vidjeh bolesnu hanumu. Čekala me na šiltetu. Komšinice joj sve dojavile, samo me uplašeno gleda. Spustih pogled, otvorih malu sobu da vidim sinove. Spavaju, sve jedan do drugoga, od najstarijeg Muhameda, koji radi k'o ćata kod muteselima, Emina koji je na nauci u medresi, Halila koji uči za terziju i najmlađega Hašima, koji je slaba zdravlja. Ono mu ne dade da ide u školu, ali i da bilo šta radi, već samo sjedi kod kuće.

Kada umrem, probudit ću se u Njegovoj stvarnosti. To je moj novi život. A kada sam preselio u Kuću Svjetlosti, neki su mislili da će sa mnom bit zadavljene i moje pjesme. Onaj Koji me je nadahnuo nije to dao. I danas vidim stare i mlade kako čitaju moje pjesme.

Umro je i Dželaluddin Ali-paša. Zatvorio se u sobu i nikome nije dao sebi, niti je najbližim otvar'o vrata. Našli su ga kako mrtav kleči uz duvar. Hećimi su kazali da se otrov'o. U Svom Govoru Uzvišeni kaže: “Bit će nesretan onaj koji svoju dušu okalja”. A ko je tuge i brige Dželal-paši mogao razbiti? Samo Onaj ko mu ih donese.

Uzvišeni je stvarnost, a ovi što dolaze u moju malehnu kuću u Potur-mahali žive u Njegovu maštovitu svijetu - na dunjaluku. On ga stvori da iskuša u njemu svoje robove. A, vi što meni dohodite sada ste u tom jednom snu, a kada se probudite bit ćete sa mnom u Stvarnosti.



Ostali prilozi:
» VELIKO HVALA, VELIKOM ČOVJEKU I KNJIŽEVNIKU ISNAMU TALJIĆU
Eset Muračević | 21. October 2017 18:02
» ILHAMIJIN PUT U ŽIVOT
Mirsad Sinanović | 04. October 2017 14:14
» M U Š T U L U K
Šefka Begović-Ličina | 27. August 2017 13:54
» NARATIVNI VREMEHOD U TRAJANJU 93 GODINE
Kemal Ljevaković | 20. August 2017 02:28
» HADŽI DANUŠ – HANUMA
Hajrudin Mekić Lule | 05. August 2017 21:02
» VELIKA POBJEDA NA BEDRU
Abdullah ef. Hodžić | 15. June 2017 21:39
» HAJRO IKIĆ JE PJESNIK KOJI PREDIVNO SLIKA STIHOVIMA
Nedžib Vučelj | 29. May 2017 23:41
» „KAKO NASTAJE KNJIŽEVNO DJELO?“
Said Šteta | 21. May 2017 17:45
Ostali prilozi istog autora:
» KO JE OVDJE DIKTATOR
04. April 2017 20:57