Admir MUHIĆ: U vrijeme pauze jedna starija nena čestitala je drugom čovjeku za tezgom Novu godinu. Meni je to bilo zbunjujuće. "Otkud sad Nova godina?" - pitao sam se. Znam da babo još nije došao kući s terena i znam da nisam još vidio novogodišnje paketiće. Računao sam, ali bezuspješno. To čestitanje mi nije bilo sasvim jasno. Nije to bilo euforično čestitanje već onako blago i potiho. Niko drugo nije nikome čestitao. Nena koja je čestitala treperila je svojim očima što mi je bilo jako simpatično. Nena je došla do moje tezge. Gledala je borovnice.

Prvo čestitanje hidžretske Nove godine, koliko se sjećam, doživio sam još kao dijete 1991. godine kada sam bio na pijaci u Zenici. Zapravo, to je bilo prvo spominjanje u obliku čestitke da neko nekome čestita Novu hidžretsku godinu. Imao sam tada trinaest godina.

Ljeto je bilo. Iako kao dijete bio sam u službi prodavača borovnica (vresinja) koje smo moja porodica i ja brali po Mladošu i Humu nadomak mog sela Lugova kod Kaćuna, Busovača.

Sjećam se da smo te srijede rahmetli mama i ja autobusom dopremili nekoliko kanti friško ubranih vresinja u Zenicu s ciljem da ih prodamo na pijaci. One su bile tako sočne, a ujedno slatkaste. Plave borovnice su bile prava poslastica, prirodne koje u šumi rastu.

Zadužili smo vagu. Umjestili smo se za kameni stol. Istresli smo borovnice na njega, istakli cijenu, pripremili najlonske kesice, tasove vage poredali i čekali prvog kupca.

Ubrzo je krenula prodaja tako traženih sočnih vresinja. Legenda kaže ako muško bude prvi kupac onda će se sve brzo prodati. Tako je i bilo. Naišao je jedan gospodin i kupio prvi kilogram borovnica. Ja sam to sa strašću uzbuđen mjerio, pakovao i naplaćivao. Mama je morala nešto obaviti, a ja sam nastavio prodavati. Išlo je to meni 'od ruke'.

U vrijeme pauze jedna starija nena čestitala je drugom čovjeku za tezgom Novu godinu. Meni je to bilo zbunjujuće. "Otkud sad Nova godina?" - pitao sam se. Znam da babo još nije došao kući s terena i znam da nisam još vidio novogodišnje paketiće. Računao sam, ali bezuspješno. To čestitanje mi nije bilo sasvim jasno. Nije to bilo euforično čestitanje već onako blago i potiho. Niko drugo nije nikome čestitao. Nena koja je čestitala treperila je svojim očima što mi je bilo jako simpatično. Nena je došla do moje tezge. Gledala je borovnice. A ja k'o da sam s neba pao, zaboravio da ih prodajem, direktno se znatiželjno neni obratim: "Kako sada Nova godina?" Ona mi uz blagi pogled i smirenim glasom uputi riječi pojašnjenja: "Hidžretska ili muslimanska je Nova godina." Dijete k'o dijete, nestrpljiv uz želju da i meni neko čestita uzviknuo sam: "Ovdje niko haman nije musliman. Ja jesam." "Sinko, i tebi hajirli i berićetna Nova hidžretska godina!" - obratila mi se sa čestitkom lijepa nena kojoj su očni kapci još više zatreperili. Rekla je to tako simpatično da je pokupila oči kad mi je čestitala uz skriveni znak da ne govorim baš tako glasno. "Amin! Hvala! I Vama sretna Nova godina!" - odgovorio sam na prvu čestitku u svom životu povodom Nove godine po hidžri. Bilo mi je neopisivo drago što je Nova godina, ali su mi nedostajali paketići. Svakome ko god je kupovao borovnice poslije nene upućivao sam čestitke za Novu godinu, a kupci su mi zahvaljivali i upućivali osmijeh, a ja naplaćivao, radio svoj posao.

Kad se mama vratila već sam bio pri kraju prodaje borovnica. Ispričao sam joj zgodu s lijepom nenom, a ona mi je isto pojasnila. Zatim smo čestitali jedno drugom, onako kao za Bajram, poljubio sam joj ruku i prislonio na svoje čelo. Iznenadila me je s poklonom.
Taj dan prodao sam sve borovnice, taj dan na Novu godinu.

MUBAREK, SRETNA, HAJIRLI I BERIĆETNA NOVA 1436. HIDŽRETSKA GODINA!