Šemso AGOVIĆ: Dajko… imam momka, Mensura. Kod nas, u Bijelom Polju. Prevario me je… Kad sam saznala da sam noseća, morala sam bježati od kuće. Nije niko smio znati šta me snašlo. Majka bi me zaklala. Iz Bijelog Polja smo pobjegli zajedno, Mensur i ja. Do Sarajeva, a zatim do Bihaća. Tamo smo našli neke njegove rođake, koji su nas poveli u jedno planinsko selo, kod nekakve familije. Platili smo im da me skrivaju dok se ne snađemo. Mensur je pobjegao dalje. Sad je u Luksemburgu. Ja sam bez dokumenata. Rodila sam u kući te familije.

Vrijeme radnje – maj, 1998
Likovi:
Ismet
Mojca, njegova supruga
Alen, (12 godina), sin
Dino, (8 godina), sin
Aida, (17 godina), Ismetova sestričina
Gazda
švercer
Mensur, Aidin momak
Ifeta, Aidina majka

-I- scena

Ismetova familija uživa u svom domu nedjeljno popodne. Mojca priprema ručak, Ismet sa sinovima lješkari, gledaju fudbalsku utakmicu. Na stolu pivo, cigarete. Alen navija za Barcu, Dino za Real. Vatrena atmosfera.
Na kauču zazvoni Ismetov mobitel. Dino se baca i grabi aparat, gleda u displej:
- Ati, skrita številka!
- Daj sem!
- Halo, Ismete!
- Da?
- Dođi da uzmeš Aidu.
- Ko si ti? Gdje da dođem?
- U Veroniki će biti čovjek u 13:00. Sportski obučen, šešir od slame, sunčane naočari. Predaj mu 3.200, zatim ćeš dobiti dalje instrukcije.
- Kako 3.200, dogovor je bio 3.000?!
- Objasnit će ti Aida.
- Daj mi je ovamo!
- Dajko, selam alejkum!
- Alejkum selam. Gdje si to, Aida?
- Gazda kaže da smo već kod vas, u Sloveniji.
- Šta je to s tim parama?
- Dajko, plati. Ja ću ti, ako Bog da, sve vratiti…
- Vratit ćeš ti...
- Dajko…

Tu-tu, tu-tu…

- Kdo je bil? – pita zabrinuto Mojca.
- Ljubi, oni so. Povečali so na 3.200.
- Kaj!? Dost 'mam vsega! Tebe in tvojih sorodnikov, beguncev!
- Ljubi, saj nam bo vrnila…
- A se delaš norca iz mene!? Kdaj ti je pa kdo od tvojih kaj vrnil, presneto!
- Ljubi, mudi se. Ob 13:00 moram biti v Veroniki.
- Ati, a lahko grem zraven? – umiljato će Dino.
- In jaz? – priskače Alen.
- Lahko.
- To, ati, care!
Dino se popenje na stolicu i s ormara uzme pištolj; dodaje ga ocu. Ismet ga rutinirano zameće za pojas.
Mojca visoko dignutom rukom nevoljno pruža kuvertu Ismetu:
- Ko bi vsaj zares bilo zadnjič!
- Ljubi, bo vse v redu; zadnjič je.
Zagrle se. Mojca zagrli i poljubi sinove, te ih svu trojicu otprati do vratiju.

-II- scena
Gostiona Veronika

Švercer sjedi za stolom u kutu. Ismet bez riječi sjeda nasuprot. Sinovi stanu uz njega; netremice bulje u švercera. Ismet ljutito, dajući mu kuvertu:
- Kako 3.200!?
- Nije to tebi mnogo.

Švercer uzme novac iz kuverte i počne na svjetlosti provjeravati novčanice.
Ismet ogorčeno:
- Šta gledaš?
Švercer spusti ruke i pogleda Ismeta, pa s ciničnim izrazom na licu reče:
- Vjerujem ja tebi. Ali, ne vjerujem onima što su ti dali ove pare.
Prebrojani novac zavuče u džep pantalona, uzima mobitel i poziva nekoga:
- Gazda, u redu je.

Zatim Ismetu:
- Aida je na željezničkoj stanici u Ilirskoj Bistrici.
Ismet ustane; umjesto pozdrava hladno pogleda švercera, koji mirno odbija dimove cigarete, okrenut na stranu. Sinovima reče:
- Pojdimo.
Dok žure prema parkingu Dino poviče:
- Ati, a s' vidu, un stric za Barco navija! Imel je tapravi dres!

-III- scena
Željeznička stanica Ilirska Bistrica

U praznoj čekaonici Aida sjedi na klupi; Ismet joj se približuje. Kad ga ugleda, ustade i potrča mu u zagrljaj. Nakon kraćeg stiska, Ismet je lagano odgurnu od sebe i nervozno reče:
- Dajmo, dajmo, požuri, uhvatit će nas neko… daj taj ruksak! - A onda dodade zamišljeno: - Kolik li je, čovječe!
- Nemoj ruksak!
- Zašto nemoj? – Ismet ga otvori. Iz ruksaka ga ljubazno pogleda dojenče. Ismet u šoku i bez riječi beči u nepoznati obraz malenog bića. Alen i Dino pritrče da vide "došljaka".
- Ati, kva je otrok luštn! A je fantek? - radosno će Alen.
- A ga lahko jaz nesem? - junači se Dino.


-IV- scena
U autu

- Čije je to dijete? - Ismet ljutito upita Aidu, koja na zadnjem sjedištu u naručju miluje dojenče.
- Moj sin – reče Aida preplašeno.
- Bog te nima rad! – uzdahne Ismet, onako, za sebe. Aida brizne u plač:
- Dajko, da ti objasnim...
- Nemaš ti meni šta objašnjavati!
- Dajko, molim te!
- Sram te bilo, sve si nas obrukala!
- Dajko… imam momka, Mensura. Kod nas, u Bijelom Polju. Prevario me je… Kad sam saznala da sam noseća, morala sam bježati od kuće. Nije niko smio znati šta me snašlo. Majka bi me zaklala. Iz Bijelog Polja smo pobjegli zajedno, Mensur i ja. Do Sarajeva, a zatim do Bihaća. Tamo smo našli neke njegove rođake, koji su nas poveli u jedno planinsko selo, kod nekakve familije. Platili smo im da me skrivaju dok se ne snađemo. Mensur je pobjegao dalje. Sad je u Luksemburgu. Ja sam bez dokumenata.
- Zašto nisi izvadila dokumente u Bijelom Polju?
- Nisam imala godina. A ni majka ne bi dozvolila.
- Ko te vodio u porodilište?
- Niko. Rodila sam u toj kući...
- Ima li mali dokumente, ima li ime, Allah te uzeo?
- Nema. Ime ćemo mu izabrati kasnije, Mensur i ja. Tako smo se dogovorili. Bit će mu milo što je muško. Kad se nađemo...
- Kad se nađemo!
- Dajko, mi ćemo ti sve ovo vratiti.
- Ućuti! Zašto su povećali cijenu?
- Dajko, Gazda je imao u grupi puno bjegunaca, i neke Kurde… Išli smo noću kroz šume… Gazda se dogovorio sa bosanskom policijom i ušli smo svi u Hrvatsku. Kroz Hrvatsku smo se probijali šest dana, gladni i žedni; išli smo opet noću, a danju se skrivali. Na izlazu iz Hrvatske se gazda dogovorio sa policijom, a oni su rekli da će nas kazniti ako nas slovenačka policija vrati. Da dobro pazimo. Bili smo već ušli u Sloveniju, ali beba je počela plakati i vriskati i policija nas je otkrila i vratila u Hrvatsku. Hrvatska policija nas je odmah kaznila. Gazda je platio. Bio je bijesan.
- Ati, - oglasi se Dino – tamao ne mara Slovenije, zato je jokal!
- Dino, nehaj!
- Kako ste konačno ušli u Sloveniju, sunce vam blesavo!?
- Gazda je selotejpom zalijepio usta malom.
- Ati, glej kako rdeč je po obrazu tamao čefurček! – opet uskače Dino.

Ismet uključi aparat za bezručno telefoniranje:
- Pozvat ću Ifetu.
- Dajko, nemoj joj ništa o ovome kazat, molim te, zaklat će me…
- Halo, Ifeta! Selam alejkum, šta ima…?
- Alejkum selam, brate! A, kako ste?
- Evo, mučimo se.
- Što se mučite?
- Pa evo, opet ti i tvoji. Uzeo sam Aidu, vozim je…
- Crkla mi ona, neka me dragi Allah time obraduje…
- Ništa ti nije kriva. Naređala si ih devetoro, osmoro si ih preko mojih leđa prebacila u svijet, ostala je još Aida… I nju ćemo…
- Vozi je u policiju!
- Rodila si je…
- U policiju je vozi!
- Pare sam dao za nju…
- E, pa eto, kupio si je, tvoja je. Iskoristi je, neka ti džabe radi, kao i oni prije nje! Ti imaš firmu...
- Allahamanet!
- Allahamanet!
- Ati, ali smo tudi tamaoga kupili? – radoznao je Dino.

-V- scena
Restoran u Luksemburgu

- Halo, Mensure! Dođi da uzmeš Aidu.
- Halo, halo… koji Mensur?… nema ovdje Mensura…
Tu-tu, tu-tu...